Српски сион

БР. 22.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 339.

очекпвати срдачпе њежности и мекоће осећаја. По неки нас поражују својим ум ним раввитком, богатством знања, внсоким и смелнм полетом мисли, на ииак у њих упоредо с тнм иде њихова расејаност и непрактпчност. Има природа, ко.је вас свој живот проводе у мнрном посматрању живе по пренмућству унутарњим религиозннм животом, не мешајући се у оншти живот и рад; други опет, искључно се посветише раду, неимајући времена за посматрање с тога, јер у раду налазе све п сва. Једиом речи — у евију Је људи

неизбежна једпостраноет, била она у већој или мањој мери неизбежна је дисхармонија у животу њиховом; и најбоље прнроде у животу људском увек се разв ",јају у једном ма каквом му драго било владајућем правцу, а то опет друге силе доводи до ограничења. У кога се дакле — „глава и срце, знање и осећаји, ум и воља, — налазе у постојаној, безусловној хармонији.''*; (Свршиће се.)

*) Л у т а р д, в. у свешт. петропанловског — Богочовечији лик И. Хр 28.

НАЧЕЛА ЗА СУЂЕЊЕ: о вЈЕРОисповш&т тишнскм, која данас постоје, а на име: ко.је је од њих истинито, и како ћемо међу њима моћи дознати истиниту вјеру, истиниту цркву Христову? Њшисао Константин Миљевић, свештеник дијецезе пакрачке. (Свршетак.)

| акона је била у течају осам вјекова целокупна црква васеленска, једно мислепа, славна, „ жикЗцјла л;изн'по Хрп К СТ0Е01О, ШДјЗцЈЕВЛДШДА Д ,^\*ОЛ№ 6Г1у'" И ј то богоиодобно јединетво растргло се властољубљем римских иапа у IX. веку ка да су они добили од ненросвећених варвара светску власт, па као такови хтели су још да приевоје себи и власт духовну над рав нима себи Патријарсима, над четири велнке цркве, од којих једнаје: Јерусалимска била основана самим Христом, две : Антиохијска и Александријска Апостолом Иетром и Византијска (Коистантпнопољска) Апостолом Андрејем Првозваним, а и све познате им цркве. источне, основане Апостолом Павлом, Јованом и другим Апостолима, који су такође равну власт добили од Господа и Учитеља свога, као што видимо у ^еванђељу. (Мат. 18. 18; Јов 20. 23.) Тада у одпаднутој рпмској цркви почели су измењивати древни устав саборни, састављаше нове догмате, и на послетку појавише се у њој такове саблазни, које су бпле најносле узрокраспаду заиадне цркве.

Но оставпмо расуђење о велпкој црквп, која ,скош$ Господеви стоитк нди падлетж, станетже ; снлен-а ио есч к Г.огж, еостдкитн к>." (Рим. 16. 4.) Занимајмо се боље утешнпм расмотрењем навода, који без икакове сумње доставерпо сведоче, да је источиа црква, којој хвала Богу ирипада и наша сри ска црква, остала верна нравославном јединству. 1 ) У источиој цркви кроз непрестано наслеђпвање рукополагања сачувало се, да она иронзилази од Христа и Аностола. 2) Она еадржн неизмењено све што су предали Апостолп и утврдили седам васеленских сабора; она није дозволила себи ни најмање измене или увађања новости, не само у догматима вере, него ни у Богослужењу нп у поретку црквеном; она исповеда символ вере Никео - Константиноиољскн, без икаква додатка или скраћења. 3 ) Она објаењава св. писмо, како су га објаснили св. оци васеленски, и чува све свето предање и иравила, утврђена на васеленскнм саборпма.