Српски сион

С тр . 358.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. гз.

га је испунмо. Шта и <ла:ш н { тога? „Да Он беше најбољн и најсавршенији од смртних. На послетку, произлази и то — но не само то, веК и негишо више од тога. Ко нознаје људе, тај ће рећи : овде више него човек. и *) Но још ћемо се више уверити у овоме, ако обратимо пажњу на сретства којима се Христос Спаситељ служио зарад до стигнућа своје цељи Заиста, сретства су та тако висока и света, као и сама цељ но она изгледају по свему малена и недовољна зарад достигнућа цељи, чисто сама собом доводе у сумњу успех дела. Христос је могао привући Себп многе обећавањем богатства, срећпог живота и власти; но Он сам живљаше у сиромаштву а ученицима Својим претсказиваше туге и невољ° у животу, Својим носледоватељима не обећаваше светеке власти, која тако радо нривлачи себи срца људска. Исто је тако могао Себи и за своју корист многе придобити, да је попушгао чу ствености и „одобравао" страстима л.уд ским; но прва Његова потреба беше ио треба самоодрпцања и строг побожан жп вот. Сиромашан, непознат, не имајући искуства зрелијих година, излази пзНазарета, без власти, без спољних сила, без учености, без сваких. у опште, спомоћиих срет става, које су обично потребне свакоме човеку зарад постпгнућа ма какве више цељи. Он достиже С«оју особпту цељ, па уком Својом, Својим страдањем п смрћу. на којима зида нов благодатан жпвот. Када би човеку само ова сретства дана била имали бисмо пуно права да посумн.амо у успех замишље 10г нодузетка Историја сведочи, да је Христос постигао Своје највише цељи јединим тим сретствима, да је њима једним произвео тихи и лагани,

*) Хетингер — Аподогија Хришћанства, 4. I. од. 2-о, 300.

алп за то радикалнп преврат у жпвоту људском и дао му нов правац. То значи, Христос се користпо тим сретствима не као обичан човек, већ као Бог, као Божија Сила и Ћожнја Премудросш. (I. Кор 1, 24) Јест истина, Хрпстос је страдао и умрво по своме човечанетву но кад би Личност Њсгова бпла човечанска, — лнчност обичног смртног човека, тада страдање п смрт Његова неби имала значај искупљења, нити би била у стању пренородити човечанство и основати царство Божије на земљи, јер човек не %е нишко брата ослободити не Ие даши Богу ошкуиа за њ: велик је ошкуп за душу. (Пс. 48. 8—9) А што се тич а науке Христове, то су всћ и сами савременици Његови нри метили : „ника^ човек није шако говорио, као овај човек " (Јов. 7, 46); ми с пуним правом додајемо, да баш и не може човек. па био он из реда иајвећпх пророка, тако го ворити, као шго говораше Христос — Бог. А гледали ми па предмет Његове науке, или на облик, — н тамо и овамо виђамо иешто необично, нешто гато превасходи и иајвећу и најбољу реч човечију. * % * Наука Христа Снаситеља одликује се од сваке друге науке тпм, што је (Јн Сам главни нредмет Своје науке. Сви други учптељи. ма како они билп велики по своме достојанетву ма какву велику истппу павештавали, — просто су само обични ироповеднпци истине, који истпну навешћују н откривају, показујући пута којн њој водч; истина н њихово ,,/сг' нису међусобно једно п исто. Ето с чега се за све њих миже рећи оно, што је реч<шо о највећем од жене рођеном, — о Јовану Крститељу: „ Он не бегие видело. него да сведочи за видело " (Јов. 1. 8) Христос