Српски сион

С тр . 370.

В р . 24.

више преотима маха, а то је: иоиуњење нашег вишег калугјерсшва мирским свештен сшвом за коју вели, да ју је у 3. броју истог листа с разлозима(?) осудио, те по што се та појава не да правдати, мора је по пово најодлучнпје осудити како са ирквеног тако и интелектуалног гледпшта За тим наставља даље, да мирски свештеници ли ради тога ступају у више калу ђерство, како би моглп „нреко ноћ постатн владике". Пак онда пита: „Но шта про иисује наша црква за своје архијереје ? — Она прописује за љих. прво, начела безженсшва, и то у 12. и 48. канону 6 васионског сабора. . . Нрема овоме православно црквено право донело је даље наредбе, да опај мирски свештеник, који из брака деце има, никако не сме иосшаши еиискоиом, било да му је жена жива или умрла." (Види Јустинијана I. новелу 6, главу 1.) На ово пмамо поштованом нисцу одговорити, да попуњење вишег калуђерства мирским свештенством није никаква чудна. но у данашњим околностима нашнм са свпм оиравдана нојава, која се има прииисати мудрој увиђавности садашњег св. натрнјарха, који се очински стара, да ноправи погрешке својих неиосредних нретходннка што не оставише након себе подмлатка у вишем калуђерству, а оваки поступак по нашем мњењу заслужује сваку хвалу, а не осуду. Или би зар писац хтео. да пре и црква иропадне, него да ваљани мнрски свештеници могу енископско достојанство заузети. Или он мисли, да се из ноетојећа данас 2—3 впша калуђера (пресвитера) од којих су неки и „отсутни", морају но шго по то упражњене епархије иопунити, само за то, што су се они случајно нашлп у реду дворских калуђера, не питајући ни за каква својства, која се за внсоко достојанство епископско пзнскују ? По нашем

мњењу то би тек била „чудна појава". На оно његово „преко ноћ". видели смо, да еии^копски кандидати по капонима не би морали пи један даи бити у монашком чипу, но ако је за л.убав Формалностн, доста је н толико. Даљп навод о пропиеаном начелу безженсшва но себи отпада, пошто евештеници наше јерархије, који су до сада ступнли у монашки чин нису ожењени, већ удовп. Или је по мшпљењу писца и то грех, што су негда билн ожењенн? Што се нак тиче новеле цара Јустинијана на то имамо приметити, да је то грађански закон који за цркву има у толнко обвезпу силу, у колико га она у своје законе реципира. Како је пак црква одпосни закон нротумачила. впдели смо у 12. и 48. канону 6. вас. еабора, иначе трул ског, који је носле Јустинијана држан, у којнма се ништа о деци не сномнње, но само о супругама епископским. Према томе, као што смо напред рекли, било је у цјжви православној епископа и жењених п нежењенпх, и <• децом н без деце, и то с децом не само у старије време, него и у најновије, као што је и пр. између осталих код нас био и бачкп еиискон Плагон, који је под мнтронолитом Стратпмировићем у мопашкп чнп ступно, а ношт. ппсац ваљада неће порећи, да је тадашњи епископски синод, који је славне успомене Платона за еипскона нзабрао, знао такође шга црква нроппсује. „По шта да буде с децом, пита за бринути нисац, која су оца нутем епискоиства, а матер путем калуђерства пзгубила? Ко да се стара за њих?" — А ко другп него огац ако деца већ нпсу збрипута? И где стоји то, да су деца свога оца путем епископства изгубила? Да IIи у св иисму или каионима? Та кад црквени каиоин сгављају еппскопима у