Српски сион

Бр 24.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 371.

дужност изображавање својих супруга у манастирима, у тодико више мора им сиадати у дужност старање о својој деци. (Ј матери да не говоримо, јер данашње свештеничке супруге не одлазе у калуђерство, већ Богу на истину, као и остали смртпи, кад их воља његова к себи нозове. „Но где се и могу мирски свештеници, који желе постати епископима, опробати у начелима безженства, која су прописана за еппскопств ,, ако не у калуђерству, ком је баш безженство најглавнији завет?" — Дакле баш у калуђерству, и то не у оном старом аскетичком, већ баш у данашњем модернизованом? 0 Беа1а 51трНска5! Но овде би имали иошт. иисцу приметити, да ни.је најглавнији завет калуђерства безженсшво , него девичанство (саз^хсаз) а у томе ће — т1ег поз сНсШт — бити неке мале разлике; нрп том држимо, да и они други завети: сиромаштва и иослушности снадају тако исто међу главне.*) „Зар заман наређује наша црква, да се ни на ког „руке брзо не мећу", осо бито кад се гиче еппсконства" — Не наређује заман, н мп то наређење њено потпуно уважавамо са жељом, да се оно п нрема калуђерима и свештенпцнма без разлике строго врши. „Ако се кадгод на ту конту (зјс!) неко и провукао, то не сме постати нравилом, јер то би правило значило, да ми отиадамо од си иравославља А ми шо не %емо, ма ■нас и нестало ". — Ово ако није дрскост свакако је бесмислица. Колико је нама познато, нашп епнскони до даиас бирани су редовно од св. спнода, и ако је избор добио пајвишу санкцију, то су избрани на своје достојанство иосвећивани. Пак зар се ту може и сме тврдити да се неко

*) Види: Православно црквено ираво дра II. Мидаша, стр. 405.

у епископско достојанство провукао? биае 1е с!етеп1 ;1а сер11?! „За тим пронисује нрав. црква за своје архијереје најбољу научиу снособиост, поглавито у богословским и правничким наукама". (В. 2. канон 7. вас. сабора.) — Додајте к овоме ире свега и светао, непорочан живот, што апостол на прво место ставља. Писац нризнаје, да оне исте науке, које свршује кандидат вишег калуђерства, може свршавати и кандидат мирског свештенства, но при том додаје, да је ипак више калуђерство научно увек спремније било од мирског свештенства с тога. што је оно свршивши своје науке још једну другу школу по десет и внше годнна пролазило, а та школа зове се придворништво прн еписконима и митрополитима. Ми ту школу нризнајемо и свако јој поштовање одајемо, јер смо из ње добијали јерархе, с којима се наша црква праведно дичити могла, премда су из ње излазили и Фанатични калуђери, с којима се о народно-црквеним пословима ни говорнти није могло. Доиустићемо, да су ово изузетци, но уједно ћемо запптати пошт. писца: А зар и вишегодишња пастирска (душепопечитељска) служба није такође школа? И зар н. ир. један окружнн протопресвитер, овај заменик некадашњих хороеиискоиа у цркви, који је својим округом десет и више година ревносно управљао, није могао стећи толико знања у црквеној админпстрацији, да може у оскудици иридворних калуђера еиископско звање исто тако, ако не и боље обављати, боље у толнко, што су му потребе цркве и народа из пскуства боље иознате, него калуђеру, који је своје младе године у двору и манастирским ћелијама провео? У римокатоличкој цркви но правилу бирају се, односно именују епископи из *