Српски сион

С ТР . 372.

„СР11СКИ СИОН."

Б Р . 24.

реда мирских, и то врло често парохијалиих свештеника, абата и пренозита; нак зар се може рећи, да њихови епископи нису своме нозиву дорасли? Па таких примера, премда за сада ређих, имамо и у нашој прав. цркви, особито у романској (сибињској) митронолији, где је број калуђера незнатан. Па ко сме рећи, да њихова јерархија с тога трни каква уштрба? То исто видимо и у Србијп, где су данашњи епископи већином били мнрски свештеници, од којих су неки у монашком чину дуже или краће време провелп, а неки непосре дно било као окружни протонресвитери или као проФесори богословије за епископе избрани. Писац чланка у 9. броју „Српског Сиона" навео је неколико сјајних прпмера из наше и Дабро-босапске митрополије, па с тога држимо, да би о томе сувпшно било даље разлагати. Него да завршимо. Ми ћемо радо признати, ма и против канона, нашим заслужним калуђерима ираво, па ако ће и нрвенство на еписконско звање, ал нигда им не ћемо признати пс0 Васкрсу.

кључиву привилегиЈу на то достојанство, на које, као што смо видели, имају право и мир п ки свештеници, ако су за то оспособљени. У томе нас не руководе никакве егоистичпе тежње, но једпно правда, осве штана историјом и законом, као и благостање цркве, које треба да је свима највише начело. Јер не треба губнти из вида ту околност, да калуђерство.ио себи нема карактера неоиходности, те као што је било у историји хришћанства време, када калуђерство није ностојало, тако може на ступити време, када ће се оно као човечија устапова нреживети. Свештенс.тво пак постоји по божанственом праву, те се хрп шћанство не може ни замислити без свештенства;*) оно ће као такво остатп у црквп, докле и цркве буде на земљи, т. ]. „до свргиешка века" (Мат. 28. 20.) по речима божанственог основатеља њеног. А црква ће наћи себп свагда достојне служитеље, докл^ њоме буде унравл,ао св. Дух, „Дусс исшине, који од Оца, исходи и . (Јов. 15 26.) *) Внди: II ав. црквено право дра П. Милаша, стр. 601.

в.

-+ <€кн

ЛИЧНОСТ ГОСПОДА ИСУСА ОТСТА. С РУСКОГ ПРЕВЕО ; ЛУКА ПОПОВИ:ћ .Ј парох панчевачки (Свргаетак.)

I туд је ето свака (религиозно-нравствена) истина тесно скончана с личношћу Христовом, у РБему се садржи, као у свом извору.*) Шта можемо знати о Богу, то нам је Хрпстос ноказао на Своме Лпцу, јер *) Људи кад и кад мисле и држе, да с-у независно од Хрис.та, открили ову или ону истину па вагледавши пажљивије у речи Његове, примећују, да та истина није њихов изналазак, већ да је давно изречена Христом. И ваистину, каквим се идејама може похвалити XIX век, а којих неби било у Евангелвју?! Шта више и сами неверннци не ретко диче се речима Христовим, и припаљују светилник свој у Његовој светлости. Белавпн.

Он н Отац једно су (Јов 10, 30) и који је видео ГБега видео је п Оца (Јов. 14 9) Оно што је иотребно знати о човеку, његовој нравој ирироди и високом значају, иоказао је опет Христос у Својој Личности, други Адам, најсавршепији Син човечији. Човек је пао био, потребно му бегае нзмиреље с Богом: Христос је тога радн и дошао на земљу, Он је занста обећани нримирнтељ. Човек осећаше нотребе своме освећењу и препорођењу: Христос, благодарећи Својим заслугама. задобио је