Српски сион

Б р. 24.

„СРПСКИ

СИОН."

ираво послати тога ради верујућпм Духа Светог. На свршетку света биће васкрс суд и вечан живот: Христос је — васкр сење и живот, Он ће судити. И тако се сва наука усредсређује у Личностн Христовој. Он је алфа и омега, иочсшак и свргиетак Хришћанства. С тога и од својих посљедоватеља Христос игате не само свезе са Собом, већ и вере у Њега као Искупитеља, Спна Божија, чега не искаше и могаху искати религиозни реФорматори. И по своме облику наука је Христова толико необпчна и толпко савргаена, да и с те стране у истини ни један човек не говорагае тако, како Он говорагае. У речимаХристовим нема нпчег „кит њастог", нп благозвучног, ни ораторског ејаја, ни громовитих Фраза, које обпчно воли човек да њима кити своју реч, како би прикрио своју слабост. И ако на речима Његовим не бегае спољне лепоте, ипак оне производише на слугааоце много већег и силнијег утиска, него све оне речи, које се баве сјајем красноречивости и које рачунају на еФект. Реч је Хрнстова — жива и силна јер приступна и проста. 1Бега могаху појмити не само учени законици, већ и најпростији и најобичнији људи; не гледећи на васко лнко непсцрпиво богатство и бескрајну узвигаеност, којој се с иобожношћу клањаху и најсветлији н највишп умови, реч Његову могаху појмити и најскромнији од смртних, „малише" од људи. А то с тога. гато се Христос умео прилагодити њихо ■ внм појмовима избегавајућп апстрактности, н прнводећп мислима њиховим са свим обичне иојмове и нојаве: о сејачу, који је нзагаао да сеје семе о носленицима у винограду, о неблагодарним виноградарима, о пастиру и стаду и т. д. Но општедоступност своје науке није куповао на рачун истине. Не ретко се догађа, да понеки учитељ, нрилагођујући нстину другатвеним

иојмовнма, нагрђује је и изврће, подврга вајући се гледишту народа, чинећи уступке постојећим заблудама у народу, улагујући се и ласкајући предрасудама масе народне, е да би на тај начин њену наклоност задобио. На против, Христос не престајаше жигосати и ударати на омиљене идеје Својпх савременика. и њихове народне предрасуде. Као ованлоћена истина, Он, с једне стране не могаше изменити истину, а с друге — знађаше је саопгатавати појм.ђиво , просто и без икаква украса. Истина Божија сама по себи дивна је п нема потребе да се неком спољашношћу украса кити. Ванстину, усхићеност говора или беседе, понекад се појављује као природна последица или с тога, што је човек први пут открио неку истину, или с тога, гато је предмет беседе по себи одвећ висок, те човек говорећи о њему, лако пада у високи тон (нримера овоме налазимо у старозаветних пророка). На против, све беседе Христове дигау светим, узвигаеним спокојством: у њпх нема узбуђења, нн нренагљености; у мислима Његовим нема дугаевног колебања, као код других смртних; о најузвигаенијнм предметима говори Он тако мирно, просто и обично, е изгледа, као да о њима у свему и не размигаљагае, а у исто време говори тако јасно и опредељено, да сваки осећа, како их добро Он познаје. Оскудица та по изгледу спољне природне и неопходне усхићеностп у беседама Христовим, показује Његово безмерно превасходство над свима највећим пророцима и учитељима. Речи Христове не беху задахнуте с више, као речн пророчке (с чега су они увек и говорпли: „таки> глаголетж Господк"), — већ беху последица, беху дејство Његова Божанства, једносуганости с Оцем, плод Његове божанствене мисли. И тако, наука Христа Спаситеља и по садржини и по своме облпку стоји вигае