Српски сион

Б р. 25. „СРПСКИ СИОН."

г. парох мошорински, В. Поповић то је учинити имао због тога, што је он не само предлог „В. свештеника" прихватио и усвојио, него ево исти предлог и нами препоручио, и тад нам је требао навесги узроке и разлоге, зашто нам га препоручује, и због чега би исти нредлог и ми ирихватити моглн и усвојити требали. Ми бисмо од своје стране рекли: да је уплата свештенства у „пензиони фонд" ирема броју душа: 1.) неправична; и 2.) недовољна. Да докажемо то. I. По највшнем кр. рескрипту § 13. В. парохије једне исте класе нису једнаке по броју душа. разлика је у њима са неких 200 душа; према томе би пароси једне исте класе, једнаке плате неједнако у удовичкн фонд уплаћивалп. А то без сумње ннје правично. А шта ћемо тек морати рећи, кад у обзир узмемо другу алпнеју истог параграФа, по којој се „у мањим али могућнијим општинама и на мањи број душа већа класа свештеничке плате, а у већим, али оскуднијим и на већи број душа мања класа одредити може." Како ту изгледа правичност, кад парох са 100 Фор. мањом годишњом пла том уплаћује у нензиони фонд 2—3 Фор. годшнње више! II, По „Шематизму источно православне митрополије у Аустро-Угарској", састављеном од Стевана Болманца, било је 1878. г. у митронолији српској свега 911.719 душа. Нека је и данас толики број душа. Према томе бн — по горњем иредлогу укунно свештенство сремско - карловачке митрополпје унлаћивало годшнње у „пензиони фоид " свега: 9.117 Фор. Ова и оволика свота није довољна нп у том случају, када би се уплата свештенства сматрала као интерес оне главнице, која је у свештенпчким рукама, и који бн се новац — узет као ннтерес —- на потиору свенггеничких удовица и сирочади трошити и издаватн могао. Узме ли се нак, да је онај новац, који свештенство годншње у удовички фонд унлати, главница, од које се само интерес на потноре трошити може, онда је свота од 9 117 ф. и сувише малена.

С тр. 395.

Кад је годишп.а уплата свештепства у пензиони фонд малена п за исиомагање свештенпчкпх удовица и спрочади недовољна, онда је по себи јасно, да би пензиони фоид тек после одређеног времена у живот ступити могао т. ј. тек после извесног броја годппа могле бп се потпоре свештеиичким удовнцама и сирочадима пздавати. А шта ће онда бити са оним свештеничкпм супругама п оном децом свештеппчком, које су међувремено обудо виле пли која су међу тпм осиротела? Дати им потиору — нијемогуће; оставити пх без икакве иотпоре, на милост и немилост — није човечанскп а камо ли хрншћански ! Па још кад се узме у обзир, да су п њнховп мужевн, односно очевн у нензпони фонд неколико годииа уплаћивали! Па онда: Колика да буде годишња ног пора свештеничкпх удовпца и сирочади? Колико да износн најмања? Како п но чему да удесимо величину иотиоре? Шта да нам служи за мерило при одређнвању износа годишње иотпоре? 0 свему томе не знамо нпшта, на сва та нитања немамо никаква одговора. Па при свем том желети је — бар по нашем суду — да се суштина и језгра тога нредлога ирнхвати и усвоји : да се годпшња уплата свештенства у иензиони фонд сведе на мању и на могућу најмању меру То бн желетн било пз опог разло га, кога напред наведосмо. Ово би се пак — по нашем мњењу ностићи могло двојаким путем и начином : 1.) Или кад бп се у „Нацрту штатута за пензиони фонд " унлата „основног улога" протегла са „четир годишње" на осам годишњих, па ако је икако могуће и на десет годишњих раша\ иама се после уплаћеног „основног улога камата према улогу" са којнм процентом иовећала. Глав но је — рекли бисмо — почетак олакшати, јер „почетак је тежак". 2.) Ако не бисмо хтели нмати носла са „основним улогом и каматом према улогу" могло би се зар п овако одредити: Свако свештено лице — ђакон или свештеник — дужно је у нензионп фоид уплаћиватн сваке године нзвеспи процснат — рецимо 10—12°/ 0 — и то према ве-