Српски сион

Б Р . 25.

„СРПСКИ СИОН."

С ТР . 387.

тако. Навешћу велпкога догматпчара и богослова, архијепископа харковског Жака рнја. Код њега чптамо о нашем питању ово: „православнаа церковв донннђ , хотл также доиускаетЂ об ливанхе пли окроплеи1е при совершен1и кр е 1цен 1 н, какг не у н ичтожавцјн си лБ1 таи н ст ва, н о д опускаетЂ толбко вђ крабнихт, случаихг — в % видђ исклгоченГн ИЗЂ обш;аго правила", 0 ) а то значи, да се у православној цркви смије крштење обави ти полијевањем или шкропљењем само у крајњој нужди, као изузешак из опћега правила. Наш нисац иозивље се на „Руску догматику", ваљда радн већег авторитета. А ево видјели смо како говоре руски пп саие догматике. Па останимо још код руске цркве. У XIV. и XV. вијеку почео ее био. из довољно познатих узрока, увлачити обичај у неким крајевима Русије, да се крнггење обавља иолијевањем па ма и не било нужде за то. Митронолити тада њи, Ћииријап и Фошије , руковођенп јасним учењем православне цркве, нијесу мирно гледалн да се то уобнчава, пего ошгиро коре онв свегшиешгке. који су се усудили били да одсшупе од обичаја цркое васељенске.') Тако је то. И данас, ако ја имам довољно воде , ако је онај који се крстп довољно здрав, ако имам згодну крсшијонмцу , а обавим крштење полијевањем, ја сам се као православин свештеник огријегиио о обичај цркве васељенске, свако ми може ради тога ириговорнти, власт црквена ме може на одговор иозвати и црква ме осуђује. Изузешак није иравило оиЛе, он је иравило само за извјесне случајсве, а спрам опћега иравила он остаје изузетком. А ако ја од изузетка правим оиће нравило, ако мене не нече моја свештеннчка савјест што нарушавам обичај васељенске цркве, на ме иаак за то нико не кори, нити ме на одговор позива, то још не доказује да ја радим добро. Савјест моја ®) Архијеи. Макарије, Нравославно-догматическое богослов^е Сибргг 1868. Изд. Ш. Томг 11. стр. 328. 7 ) Архим. Инокеншије , Богосл "ВЈч обличителЈное. ЕазаН1> 1859. Том'Ј> II. стр. 160. прим. 4.

примпри се ето цитацијом из биоградског догматичког богословља, или на други који начин. 8 ) Свијет ми не нриговара, јер мисли да ја добро радим. Старија власт ме не зове на одговор јер можда мисли да сам ја принуђен тако чинити, пошто немам у цркви згодне крстијонице, или пак сматра снако дијеге, као нејако, слабачким и можда болесиим, или на пошљетку ништа не мисли н о томе се не брине. Али то све не оправдава мој поступак, то све не овлашћује ме, да ]а без нужде крстим полијевањем. Јер поред свега тога правило остаје нравилом, нити се тијем пра воваљано укида обичај васељенске цркве, која је за пуних дванаесш вијекова сложно учила, да у редовним приликама крштење треба свршити трикратннм погружењем, а у изнимним само случајевима, као што православна црква и данасјош учи, нремда је заиадна њезина сестра нанустила свој дванаест вјековни стари обичај, те од ХШ. вијека поставила као правило крштење полијевањем 9 ) Међу собом ваљда пе морамо раснредати цијело полемичко богословље. Доста је да уочимо учење наше цркве. А то смо до сад учивили. И сада знамо, да пријатељ из 19. бр „Срн. Сиона" има право кад вели, да је лиЈевање воде на главу онога који се крстн об,.чај римске цркве. Само је ради боље тачности тре бао рећи, да је вршење крштења тијем начином, у редовним нрпликама, обичај римски, који је поникао у XIII. вијеку. Пријагељ пак из 22. бр. „Срн. Сиона" има ираво, кад вели да ни обливање не упиштава снагу тајне крнггења. Но нема право, што на основу ових ријечи вели, да се и у најредовннЈИм приликама може православно крштење обавити нолиЈ *евањем, те тиме стари обичај црквени са свијем касирати. И тако било би ријешено прво снорно

8 ) II ако не мислим, да се иа ријечи биоградског догматичког богословља : „премда и три^ратно обливање, које је ио пеким иределимп уобичајено, не уништава снагу ове тајне", безусловно баш мора све оно извести, што наш писац изводи, ипак би их ваљадо ставити у кн.игу тачно по рускоме тексту.

9 ) 1)г. Г. X. Кгаиз, Кеа1-Епсук1орНШе (Јег сћпаШсћеп АЦегПшшег. ГгеШиг$Ј 18 0. В. II. 8. 828. *