Српски сион

С тр . 410.

Б р . 26.

да се паведе у тако лепом, знаменитом п по песннчкој лепотн богатом песннштву. Други противннци Соломунова списатељства Песме над песмама говоре, да језпк у овој песми у многпм песмама пма арамеизма , дакле, да се ова песма створила носле Соломунова доба. На ово одговарамо. да већ у књигама о царевима I, 21, 8; I. 14 9; III. 12. 6. у књигама о Рути и Јвстирн и другима налазимо такове арамеизме, нлп старе јеврејске изразе особито пак онде. где се писац трудп да се високо и песнички изрази. Без сумње је Соломун писац Песме над песмама, иначе би приче Соломунове такође имале другога ниспа, јер и аналогпја међу њима и Песмом над песмама тако је очевидна, да су обе песме имале једног и пстог писца Кад је цар Соломун писац нрича и неколико псалама, то он мора бити и писац Песме над песмама. Св. цгжва и скоро сви шцмачи. с малим изузешком, ирииисују стсисашељсшво Песме над иесмама искључиво Соломуиу. Еанонички каракшер Песме над песмама јесте запста како из унушрашњих тако и сиољашњих моменаша, који се налазе у њој. ирави ; јер из давних времена докле год досиже историјско знање, ова песма се увек убрајала у Канон. Најстаријим доказом овога Факта јесте превод седамдесеторнце, сентуагипте александријске. У II. веку по р. Хр., кад се појавило на свету спекулативно тумачење канона св. књига, појавитпе се и сумње о канонском карактеру ове књиге, али ове сумње изиђоше једино из спекулацпје, која се са свим противила традицији. Традиција убраја Песму над иесмама свагда у каноничке књиге св. иисма. Од давпих времена примљена је она у Канон. Кад се задржава алегоријски значај овог песништва, то се тиме задржава и његова каноничпост. Противници каноничпости ове свете књиге наводе као аргументе своје сопствене мисли и нека места у овој пе сми. из којих изводе, да Соломун, као писац ове књиге, нри крају списа овог не беше већ Богу угодан, учинив се ро бом мамона и греха и не стајаше више цод утицајем задахнуКа Божијег. Сљеди

дакле, да та места (1, 8; 6, 11) треба само хипотетично да се тумаче. Друкчије их тумачити није могуће. Даље нримећују противници, да се о овој св. књизн не спомиње у општој каноничкој књизи, те да заиста задахнути писци тих књига нису уважавали дело Песму над песмама као задахнуту Богом, божанствену, и не уброташе је у Канон књига старог завета. У посланпци к Ефесцима (5, 27), у аиокалипсису (3, 20, 22 ; 17, 20; и т. д.) на лази се места. која наличе на Песму над песмама и заиста доказују каноничност њену. Најпосле. што је значај Песме над песмама проФани. несветн — показује на велико неразумевање ове дивне, божанствене појеме. Ко тако суди о значају ове песме, тај је сасвим не разумева; он није загледао у њен дивни садржај душевно критичкпм оком. Такав чита само речн у њо.ј и не узноси се мислима до дивнога, божанственога. Такови људи не могу ништа о овој песми говорити, јер она јесте и остаје за њих науком неразумљивом; они је не појмише. Садржај овог дела јесте алегоричкп. Цела песма у току јој преткана је светим усрђем и тигаином, ма да изјављује у дивним речима и жарку љубав. У вереници видимо слику невине, чпсте девојке, која жуди у искреној љубави к веренику своме. Тако чисто, тако истинито и срдачно тече свака реч ове песме до богобојажљивог читаоца. да свакн завршује читање с уверењем и тврдњом, да се не налази у њој ништа таковога, што би се противило Божанствености и светости каноничке св књиге. Кад прегледамо Петокњижије, то ћемо наћи у њему много више проФаних и за незрелу младеж некорисних места, него у Песми над несмама, и поред свега тога нико се не сумња о каноничност Петокњижија. Заиста отпада сама по себн свака сумња о канонпчпости Песме над пе смама. Св. црква примила је Песму над песмама као каноничку књигу и брани је против свију непријатељских нападаја. Песма над иесмама јесше алегоричка иесма, сасшављена од цара, Соломуна, и има за цељ љубав међу Богом и његовим избраним