Српски сион

С тр. 424.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 27.

од улога се одбије 1О°/ 0 у корист Фонда, а остатак од 180 ФОр. чини величину износа годишње нотпоре. Ето нам кажинута при решавању и одговарању на горње питање! Ако се дакле у правилном случају т. ]. кад неки свештеник после навршене три године умре, одбија 10°/ 0 од улога и остатак издаје као потпора његовој удовицп не би ли се зар могло одбити 13°/ 0 од улога, те свакоЈ свештеничкој удовици, односно сиротињи издавати годшпњу иотпору од 174 Фор. место 180 Фор., ли тога ради, да не остану без потпоре ни оне свештеничке удовпце заједно са својим сирочадма, којих су мужевп ире навршепе три године умрли? Код оних свештеничких удовица и сирочади, којих су мужеви односно очеви пре навршене три године умрли. могло би се од ул га одбити и више нроцената, н. пр. 20 па чак и 25°/ 0 , те издавати им годишњу нотпору од 160 или 150 Фор. Смањити дакле само са 6 Фор годишњу потпору оних свештеничких удовица, којих су мужеви иосле три године умрли, па тиме створити и дати потпору и оним свештеничким удовицама, којих су мужеви пре три године умрли: то _је без сумње — и лепо и племенито, и братски и хришћански, лепше н нлеменитије, братскије и хришћанскије, него кад се удовице оних свештеника, који су пре три године умрли, одбијају и остављају без икакве потпоре, просто враћањем уплаћеног улога од 200 Фор.. са којом свотом дотична свештеничка удовица може само — умрети, ал' живети никако! На овај начин би се загатио онај грдни јаз, знатно сузно онај шпроки ионор, врло смањила она велика разлика у осигурању живљења међу удовицама и сирочадима пре три године, и међу удо вицама и снрочадима после три године умрлих свештеника. На овај начин постигнута би била цељ Фонда за свештеничке удовице и сирочад, јер би доиста свака удовица свештеничка и свако свештеничко сироче осигурано било. Ово и овако дужни смо чинити већ и на основу лепе српске пословице: „рука руку мије, а образ обадвије". Само да

сачувамо наш свештенички образ светао и умивен, ваља да један другог својски исиомажемо, да увек а нарочито у невољи један другом братску помоћ пружамо п дајемо. како би тиме делом засведочили, да смо заиста служитељи и ученици онога, који је показао љубав, „од које љубави ннко веће нема, да ко душу своју иоложи за иријатеље своје" (Јов. 15, 13.); како би показали, да смо чули, разумели и послушали речи његове: „по том ће сви познати, да сте моји ученици. ако узимате љубав међу собом" (Јов. 13, 35.); и како би — но упутству св ап. Јована — доказали и засведочили: „да се не љубимо речју ни језнком, него дјелом и истином", (I. саб. посл, 3, 18 ) јер говорити, да љубимо брата, а овамо са свим мирно и равнодушно гледати у нужди и невољи њега или кога од његових, значи: своје речи делима терати у лаж. Не знамо шта мисли и како о овоме наређује „Нацрт штатута за пензиони фонд ", али ако и он наређује слично штатуту удовичког Фонда у архидијецези, то бисмо рекли, да би исто наређење ваљало преиначити, или правије уништити; јер, као што смо видели, не годи хришћанском оку, не весели хришћанску душу она слика, коју смо по томе наређењу нацртали. По нашем мњењу не треба постављати никакве границе, од које се тек може потпора уживати, него треба потпору издавати и оној свештеничкој удовици, којој је муж одмах прве године умрво, . ако је само ма и једну рату уплатио. Да пак то не буде на уштрб Фонда, о том се треба побринути и за то нужно наређење донети. На доиста небратску и нехришћанску реч неких свештеника, и то оних, који су „удови и без деце и који су од отаца и дедова својих доста имања насљедили": „зашто да ми плаћамо, кад нашој породици неће требати тај фонд" (види : „Одјек на ваиај"), слободни смо приметити: да су та браћа те речи изговорила и згрешила, јер нису размислила, шта говоре; за њих се ваља помолити речима Исусовим: „оче, опрости им; јер не знаду шта чине". (Лука 23, 34 ) (Свршиће се.)