Српски сион

С тр . 456.

Б р . 29.

здравима шго постизава, да ли се оваквитм поздравима не тражи слава себи, а не Богу. Не замерите г. уредниче, ову кратку аберацнју. Мени је главна задаћа зауставити се на експекторацнјама преосвећеног г. Милаша о унији. Ради тога сам тражпо љегов поздрав, ради тога сам се подвргао трудноме послу да га прочитам, ради тога сам узео перо у руку. На 11. странп свога поздрава пише г. епископ Милаш овако: „Од неколико већ година ми чујемо са неке стране да нам се казује, како православна црква нема разлога постојати, како је она одступила од некадагањег свог устројства, како је она у данашњем свом стаљу бесплодна и како се она мора измирити са занадном црквом, па се с њом сјединити . . . Ово се нама православнима казује најмеденијим ријечима . . . али у исто вријеме наводећи, како би, ради свог сопственог значаја, иравославна црква морала жељети нови флореншијски сабор, који би имао изгладити разлпке међу нашом и западном црквом . . . утврдити унију. Казује се и то, како ето и многи иравославни код нас, на чак И српски патријарх, уважавају што се са те стране ради у овоме по гледу, те на основу овога и другога прориче се, да ће унија до половице или најдаље до конца будућега вијека . . . истина ностати." Стоји брате овако, црно на бело. Овако се читало на Ускрс у свима црквама задарске енархије. А народ, ако је разумео ове речи, морао се чудом чудити и проклињати „српског патријарха," који уважава рад на унији! Наши новинари, и ако несу имали право, кад су проглашавали г. Милаша унијатом, сад су рекли истину. Преосвећени Милаш прогласио је јпвно и службено , у храму Бога истинога, ЕБегову Светост и ако не унијатом. али свакако бар пријатељем уније, прогласио га таквнм у служ беном спису, управљеном клиру и народу своје епархије. Оваквога примера још немамо. Овога чуда неје још било. Ово неје смео учинити онај Мплаш, који у свету хоће да вреди као паметан и озбиљан човек. Неје

смео ово учинити данашњем светом патријарху. И ја бих волео знати, да ли се преосвећени г. Милаш на ускршњој литургији згрозио, кад је помислио, каква се брука чита у његовим црквама о човеку, који ту бруку није заслужио. Та зар су нравославни храмови на то спали, да се у њима проклетству народном предаје поглавица једне целе цркве, ни крив нп дужан?! Имате ли Бога, имате ли душе?! Можда ће се преосвећени г. Милаш изговарати, да он неје из своје главе ту бруку измислио. А он и вели: „Казује се и то." Но ако је било баш опортуно, да епископ Мнлаш спреми овакво ускршње јаје Његовој Светости, ако је било нужно спомињати и то „казивање," онда би хрншћанска. братска и епископска дужност била рећи, да се томе „казивању" не верује. Реците, преосвећени владико, шта би Ни помислили о томе српском патријарху, да је он н. пр. у своме божићњем поздраву осврнуо се на стање цркве наше у АустроУгарској, па дошавши на Далмацију, да је он н. пр. рекао : Далмација је добила новога епископа, али. вајме, о томе владици казује нам се свашта; босански попа скупио је у поговору своје једне књижице све његове грехе, или бар многе, изнео је гадних ствари из његова живота и рада, а он се неје онрао; осим тога, наше новине казивале су о њему да. хоће да се поунијати, да под образином међу нама хода и т. д. и т. д. Како сте се Ви понели спрам Нзегове Светости, могла се и Н>егова Светост послужитп истим начином спрам Вас. И Ви тад сигурно не бисте рекли, да је достојно учнњено, као што и не би било достојно. И ипак би Његова Светос била сирам Вас у већем праву, јер ов „казивање" потекло је из наше средине. а оно Ваше неје пз наших извора. Изговарање Вам дакле не би помогло. Ви несте учинпли лепо, ни лојално. Осим тога има још једна, много црња. Ваш посао неје ни солидан. Несмо слепи да не видимо. Ви бисте хтели своје то „казивање" подметнути г. бискупу Штросмајеру. Но ја сам читао и његову коризмену окружницу, на коју сте В>[ циљали. Он казује овако: „Ја шкас1а <1о зас! шзат,