Српски сион

Б р . 31.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 493.

Нрема томе ваља ппсати 11 говорити: куиало или куаалишше, шоилица, бања, бањица, бањаши се, бањар , а не ваља „купељ и ни „илиџа" ; ваља обишел у смислу иородица , а не „обитељ" у смислу иребивалиште, стан ; именида „нечаљ" ностала је од основе нек (од руско српскога глагола иеИи — зогјгеп ) старинским наставком г.л|,, а но гласовним законпма дошло је а место т,; даље ваља писати идгпбао а не „ногибел 11 , као и мисао, израсшао, на онда аогибан нли јенив а не „погибе.ћан" нн „онасан", аогибносш пли језивоаи а не „опасност", н иогибија. Место речи „доброде тељ", која ни но наставку није сриска, ни ио другом делу као сложена реч, ваља писати врлина (илн креаосш ), а место „добродетелан" треба креаосшан. Нааомена. К речи когибао ваља наиоменути, да би она по правилу гласила у српском језику но источном говору погибео, а ио јужном и занадном погиб ио, кад би се и данас употребљавала са старим наставком -идћ, ну како је данас стари насгавак т,дк замењеи овде наставком дк, то од и«гш;ед |. добивамо данас иогпбао, иогибли и т. д. — К речима мисао, замисао, иомисао, аримисао и т. д. наномиње се, да су женскога рода и да за присвојни или имовни надеж једнине имају наставак и: мислм, замисли, помиелм, нримислм и т. д. Место „провиђење" — лат. ргоотепИа, срнски се каже иромисао божји, и у том је случају иромисао мушкога рода, као и смисао, и обе имају за нрисв. или имов. пад. једн. наставак а: промисла божјега, смисла. К речи аримисао, примисли напомиње се, да је то француско ап Геге-реизее (кггтћг-рапдзећ ) и да се може рећи или а) так.о једном речју аримисао, — сли, — или б) задња, аошајиа, скривена, зашајана мисао — дећетег погМшИ, }пи1ег-деЛапЈсе', тепШ гезегтИоп; гшгЂа, гИсдио. Јос. ПошковиК. 13. Многи књижевници и у источном говору пншу гњев, теван, гмевитн се, разгмевити се; гмездо и гмездити се; за^евица; лен>, ле^ост, леиивац, лен,штина, ле-

мити се; н,ежан н межност, разн-ежити се; н.бен, п.геннти, зан.геннти, нленидба; пра^едовска вера, и т. д., алп је то неупутно, јер није све ни ио јужном говору добро. Као што ирема старом словен. нђмдш . и нгсш, у српском источном говору треба нисати нгмам а не „н>емам" и нвсам а не „њесам", гако и сгаре словенске речи дђмт , и дт.иосп, одговарају српскима речима лен и леносш, а ст. слов. реч нижмск = нежан, нежност , руски нђжностб, нђжнн!. Према томе у сриском источном говору треба писати задевица од задевати, а у јужном зад/евица или за^евица; ирадедовска вера од арадед, а у јужном прад/едовска или пра^едовска вјера; илен, у јужном алијен, значи исто што и иљачка — <Ие 1еи1е , а аленити, заалениши, у јужном говору илијениши, заалијениши, значи аљачкаши, зааљачлати, уаљачкати — рШпАеуп, шхажтепрШпАегп, егћегиеп , (не ваља нисати нп порезна или судска „пленидба" н судски „запленити"; то ваља српски казати аочис, иоиисати коме ствари, а ако је пре суђења и пресуде, за обезбрижење каквог иотраживања, онда се каже ставиши забрану — (секвестар —)^еггсШИсћег Везск1ао)^ псто тако пише се по источном говору и : гнев, гневан, гневити се, разгневиши се; гнездо и гнездити се; лен, леносш, ленивмц, леншшина, лениши се; нежан, нежност, разнежити се (са речју нежан но свој прилици су једнога корена и ове српске речи: нега, неговаши, нанеговати , које у јужном говору гласе: њега, његовати, нањеговати, аоњеговати. Јов. Жив.). Остале речи гласе у јужном говору г?*ев и теван, тевити се и разтевити се; гнм/ездо и г/га/ездити се; л ијен, лг«/еност, тјеншп се. лијеншшна, лекивац и т. д. (Наставиће се.)