Српски сион

С тр . 494.

Б р . 81.

СВ. ЛТАНЛСИЈЕ ВЕЛИКИ Ш ПРОПОВЈЕДНИК.

ирвим страницама љетопнса хриш^,, ћанске цркве у четвртом вијеку, на '' лазимо име св. Атанасија, названога Великпм. Његов живот, труд и способности донринијеше, да се утврди п расиро страни правоелавнавјераскоро истотолико, колико је допринијела томе моћ Констаптина Великога. Оп је пмао да се бори и са незнабошцнма, и с јеретицима, и с неким епископима, који завидпше његовој слави, па и са самим императорнма, који не бијаху задовољни с његовом мушком одважношћу; и, у току цнјелог свог бурног живота, нпје ни једанпут прекидао борбе, нпје ии једанпут узмакнуо у борби нити малаксао у њој. У њему се показао нови, особити карактер хришћапина, какови се није могао наћи ни у прва времена јеванђеоске ироповиједи. Код њега се не опажа она необуздана ревност првих хришћана, с којом они иђаху смрти у сусрет и радосио ју примаху: св Атанасије не добпва мученичког вијенца за себе већ за славу вјере; он је вођа нркве која војује: он је вјешт иуковник. који зна, да га требају његови иосљедоватељн. Атанасије упушта се у борбу с пуним увјерењем, да ће побједнти; излаже се опасиостима с надом на уепјех. Ако он и узмакне кад год, то бива само за то, да но ново ступи напријед и да се појави у свом сјају народног триумФатора. Одрастао у сред религиозних препирака, поставпш још у младим данима својим чувен на Никејском сабору, узведен на нагријарашко доетојанство у Александрији једногласним избором свега побожнога народа, — заточен у Галпји императором Константином, прогнан Констацијем, гоњен Јулпјаном, нрезрен Валентом, умрво је св. Атанасије на оном истом патријарашком пријестолу, с кога је пет пута насилно свргаван, п од кога је удаљен био више од двадесет година. Кад све ово знамо, онда нам је лако погодити, зашто св. Атанасије није у својим списима могао бпти само проповједнпком нозитивно догматичке нау-

ке. Он је ставио себи за главну п највећу задаћу — да утврди једннство хршпћанске вјере и цркве, схватио .је потнуно важност тога јединства, те је енергично тежно да достнгне своју цијел. Опредијељен, као што се видн, једино за заштнту н прославу чистог хришћанског учења, он је уједно нашао за погребно да се бори са незнабоштвом, које је по ново подигло главу и готово било овладало у његово вријеме, а све обманом н лукавством нмиератора Јулијана. Само мјесто Атана сијева рођења и његовог првог рада иза звало га је на ту борбу, јер, премда је хришћанство, од најстарнјих времена, било пренесено из Јудеје у Египат, и иремда је и један Аиостол долазио из Јеруеалима, да оснује и утврди катедру Алекеандријску, — многобоштво не имађаше нигдје тако чврста и стална корјена, као у земљи Фараона, гдје ничега није нестајало, — ни истине ни лажи, — гдје је тајанствена древност споменика сачувала старинска вјеровања, — гдје је живот цвао тако бујно, да се је показивао непосредним исходом Вожанства, које собом исиуњава све, гдје је сујевјерно уображење народа непрестано налазило нових богова. Уплив оружја и колонизације Грка, у мјесто да уништи тај стари квасац сујевјерја, још је примијесио њему, у виду нових божанства, привлачне појаве грчког уображења и пјесништва. А кад та божанства почеше губити евоју важност, јер не стаде љубави према вјештинама, кад ФилосоФија и хришћанска вјера ночеше поткапати обожавање тих идола, који су штетни већ по самој својој љепоти, — неприродни идоли древнога МемФИса тим силније ступише у посјед својих пређашњих права и Серапис ареживи Аполона. Ријеч св. Атанасија „против Грка," то јест, против многобоштва, коју изрече, видевши ту чудновату множину египатских богова, одликује се од дјела других аиологета, особито вјештим методом и ошро умном проницавошћу, којом он разорава

*) Ово се може сматрати као продужење чданка: „Црквено ароиовједништво у IV. вијеку што јс штампан у 20, 21 и 22. броју овога листа. Иза овог чланка: „ Св АшанасиЈв велпки" доћц ће после и други проповедници, који су чувени у том веку. Уреднишшво.