Српски сион

Б р. 31.

иа комадиће цпјелу зграду незнабошке митологије, показујући вријеме, кад ее која басна појавила. У том јасном и темељном иснитнвању св. Атанасија налази се доста и саме узвишене ФплосоФије. Дошавши у том иснитивању до најкаснијих нојава пдо лопоклонства, — обоготворења ЛЈудД, чему је претходило обожавање планета, стихија и скоро свију твари, он говорн: ,,Могу се иозвати на тај доказ, штј се њеки проналазачи поштују као богови због користи, коју донијеше људима, као на нр: Јуиишер , — због проналаска лончарског заната. а Неитун —- морнарства, Ђулкан — ковачког заната, Минерва — ткања, Аиолоп — музике, Дијана — лова, Јунона — накита у одијелу, Церера — земљедјелства и т. д. Но ове п све овима сличне вјештине не треба иршшсивати једино њекнм појединим особама, већ оићпм својствима, која су нриродна цијелому човјештву; ако се само ирепусте њпма, онда људи стварају разна откривења у области вјештине, због чега се н велп, да је вјештина подражавање природи; — па кад њеки особито ианредују у ономе, чиме се највише баве, онда их не треба штовати као богове, већ нрије као — људе. И заиста, ако је човјек рођен са способношћу да стиче знанЈе, то нема пичег чудноватог, што њеки људи, који већма развијају способност своје нрироде, долазе најпослије до нроналаска вјештнна." Одузевши на тај начин од идолопоклонства само привидну одговорност, хришћаиски философ шиба тиме најгору појаву незнабоштва, којом човјек, да оправда своје пороке, евал.ује све на своје богове. Тим превратним појмовима ставља св. Атанасије на супрот величанствену ндеју о Ј едном, Свевишњем Гуштаству н о бесмртности душе човјечнје. „Душа не умнре, вели он, али умире тијело, кад се удаљи од њега. Душа је сама свој покретач, и њени покрети сачињавају њезин живот; иа и оида, кад је она у тијелу и кад је тако рећи прикована уз њега, она се не цијена у најситније комадиће, нити ју ови ограиичавају; по често, кад тијело мирује п кад је као мртво, она, сама по себи бдије, и не ограничујући се материјом, премда још од ње није одијељена,

СИОН." С тр. 495.

она посматра суштаства неземаљека, види светитеље, оелобођене тјелесне кожице, види анђеле — и лети к њима лако и слободно због своје чистоће и непорочноети. А кад буде угодно Богу да ју ослободн земаљских окова. и кад се одијели од тијела, онда вас питам, не постаје ли њена бесмртна природа још јаснија и појмљивија? Кад је она сад, тијелом још свезана, у стању да живи нетјелееним животом, то кад тијело умре, она ће се без сумње наелађиватн још бољим животом милошћу Божјом, који ју је Својом рпјечи такову створпо. Она осјећа, оиа има у себи самој идеју о вјечном, о бесконачном, а то за то, јер је бесмртна. Као што тијело, будући смртно, прима само вештаствено и пролазно, тако и душа носматра и размишља о бесмртном, а отуда излази, да је и — сама бесмртна и да ће живети вјечно ; а то с тога, што ју мисли п црте беемртности нигда не остављају већ стварају у њој неугасиву и живу свјетлост, која подржава у њој мисао и увјерење о њеној бесмртностн." Ова узвишена иосматрања бијаху за св. Атанасија тек уводом за излагање догмата, који бијаше главпнм и сталнпм предметом његове ироповиједн; сам проповиједник уважавао је та умовања само с тога, што она бијаху првим кораком раскргћа цијелог Никејског символа вјере. Од иресуде, управљене против незнабожаца, — пресуде, која је образац здравог мишљења и логике, он се отискује у дубину богословља и безусловному осуђењу рацијонализма Аријева. То је оно дјело, коме се је посветио св. Атанасије и које је он занечатио двадесетпетогодишњим страдањем. Многобројне и страшне јереси, које се појавпше у прва времена хришћанетва, створене псточнпм уображењем, већ су се почеле губити; али се појави нова секта, систематичнија, појмљивија, згоднија за расирострањење, — а то бијаше учење Аријево; увијено с почетка у схоластичке Финоће, суштина му бијаше чисти деизам (невјера у промисао божји), који су додуше порицали његови посљедоватељи. Да се је та секта појавила за једаи вијек раније, она би, да је одузела моћ