Српски сион

Бр. 32.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 515.

којима се завршује Горњи египат, каменити отоци, који се уздизаху изнад нотопљених обала Нила, тајанствене развалине, споменицп већ и онда древни, а његда нови градовм с многим народом, гдје се је било могуће лакше сакрити, него у далекој иустињи, — све је то, наизмјснце, служило уточиштем Еиискону — нрогнанику, у Егинту. Но најмилије мјесто Атанасијево бијаху манастири п иустиња Тивајид. Тамо је он, пролазећи из благословених оаза, гдје су врвиле оиште обитељи иночке, у саму голу пустињу, гдје су се спасавали отшелници, оживљавао једне на даљи труд а другима одо бравао подвиге њнхове, — свуда их поучавајући ријечју, повраћајући често мир, и одстрањујући поводе међусобном незадо вољству, које је исто тако обично у пустињи као и у свијету. Отуда је он тјешио неке египатске пресвитере, који су одани његовој ствари, писао је настирске посланице својој алекеандријској пастви и учене одговоре јеретицима, и одлучивао је од цркве неиоиравиме њезине гонитеље. Дјела његова нреписиваху марљиве руке н раза шиљаху се она свима хрпшћанским друштвима Истока. У својој ћелији остајао је он невидљивим натријархом Египта; њему је елужпла, њега је скрпвала, њега чувала његова вјерна војска бозгласпе нустиње. Смрт Констанцијева и кратковремено славље незнабоштва једва, али не за дуго, прекратише ирогонство св. Атанасија. Гор дећи се стрпљивошћу позва Јулијап с почетка из заточења све енископе. који су прогнани истрагом аријанске странке. По вратак св. Атанасија био је тако све чан. какова римска имнерија није видела од онда. како еу уништенп древнп триумФи. Безбројне гомиле народа појурише из Александрије на сусрет свом архипастиру; обале Нила врвише гледаоцима; ријека се узталаса од безбројних лађица, море се на далеко свијетљаше од огња, који је свијетлио са високих кула музеја. И све је то било само један дио оних почасти, с којима је св Атанасије био примљен у свом отачаству. Народ му се клањаше као светитељу, као великом човјеку, као заштитнику Ни-

кејскога спмвола, као огради источних цркава; слава пмеиа његова превазилазила је славу побједе незнабоштва, које је с Јулијаном оживело А то бијаше узроком, да је тај одступник, видећи у Атанаеију лоичену судбу хршићанства, и застрашен његовим упливом нд народ пожурио се, да га удаљи из Александрије у ново прогонство. Указ императорски одише завишћу, иодазрењем п негодовањем на дрскост тога непријатеља незнабошких богова. „Безбожник, вели се у указу о Атанасију, — усудпо се да у нашој држави, крсти још и грчке жене из знатних обители". Он заповиједа, да се Атанасије прогна не само из Александрнје, већ и из цпјелог Египта. Патријарх, послије кратког одсуства, повратио се н крио се у самој Алекеандрији, зашгићаван љубављу и ћутањем цпјеле насеобине. Истрага у том смјеру показала се бескорпсном и кратка вијека, као и сама владавина Јулнјанова. Послије његове смрти, која обрадова цијелу цркву, Атанасије би опет повраћен и обасипан разним почастима од новог императора Јовијана, који владаше кратко вријеме. Посљедње гоњење чекало је Атанаеија при Валенту, бранитељу Аријана. (Јн је још једном био прогнан, и ирожпвио је неколико мјесеца под самим Александријским зидинама, у гробиици над могилом свога оца. Алп је најпослије земаљска власт морала задовољити жељи народа, који је обожавао свога еиископа, те нити је сматрао, да је незнабоштво побјеђено нити хришћанство усностављено, без Атанасија. Он је повраћен био на свој архипастирски нријеето, и од тог времена нису за њега имале никакве важности ни мплоети ни нерасноложење државпе власти. Послије толиких силних прогонстава, он је ипак мирно нреставио се на својој столици. Најчувенији ироповједници Истока саставишепохвална слова Атанасију. „Слово" св Јована Златоусгог, које је без сумње достојно свог иредмета, није дошло до нае. Св. Грнгорије Назијанзин, својом и сувишс сјајном слаткорјечнвости, но због свог тужног расиоложења усљед многих биједа, које