Српски сион

С тр . 539,

Размишљајмо, браКо,-нешће о том и ми ћемо ее уверити, да је тако то. Али људи данашњи слабо хоће да се занимају бригом гом; свег сс данас већма труди да угоди .,мамону" него Вогу. Гора вере и љубави му јс висока а Оеи дан мржњс није му дубока, радије се тамо спу шта, но на гору да се пужа. Ал' натраг, браћо, не тамо, враћајте сс из пакла иропасти, немојте и последгву стененицу да прекораните, јер стс онда пронали на навек, оданде повратка нема! Натраг, јер тамо мира и покоја нема ! Ноље јс и с' пола пута вратити се него рђавим до краја ићи. Не верујете л' ми браћо то, то ми дозво лите, да вас запитам овако : Зар, ако си онгге тио, унесрећио, упропастио брата, пријатеља ил" друга свог ? Зар, ако си пореметио мир, загорчао живот, ил' „\*л'ћвх млс^1|1ИК1п" отео ближњем твом? Зар, ако си преварио, облагао, обмануо људе, народ твој? Зар, ако се на тебе заплаче брат, пропиште сирочад, нроклиње народ? Зар се мирнијим можеш осетити у нискости тој, но на висини узвишене горе те, где си повратио мир брату, засладио живот пријатељу; ако си пружио корицу ма и црна хлеба ближњем твом ; ако си ноучио добру, упутио на пут спасења и жртвовао за народ свој ? Ако те благосиља народ, ако се на тебе зарадује брат, акоте обаспу благодарношћу сирочад ? Нитам браћо : шта је боље, шта ли је благодарније: живети у паклу ропства, него у дивном врту слободе, уживајући небески мир и спокојство ? Одговорите на то сами, јер одговор је лак. Ми се истина често обмањујемо нривидном срећом наклених грешника, који су се дубоко уронили у неваљалство, у порок и грех, и ми држимо да су они срећни, ако имају блага и имања, ако пх правда Божија још није упронастила и уништила ; ал' не обмањујте се, јер жалоена им срећа та, кад их клетва брата и ближњег прати, кад им срце пробада страх, који им неда мира ни покоја, кад им се душа слеђава ужасом, кад се осврну п погледају на пол.а неправде, несреће и зала, што су починили .. ., ноге им задрхћу и тело застрепи цело, кад их стане стезати дугачак низ чуда и покора, што су их нанизали Где је мир, где је стан грешнику? У кући, на путу, у самоћи гони га савест, иза сна га буди, неда му мира будну, од људи преза, сам би себе избегао, у друштву тражи стана, у ве-

сељу лека, ал' јадно му весеље тако, проста му била радосг та! К«» тако размишља, тај се неће никад обманути, нит' зажелети среће грешника. Је .Г бољс дакле уеиети се на висину врлинс, по тумарати по мрачним гудурама греха и порока ? Реците, браћо, ви сами то Страши д' се ко год Бога на се боји да сс врати с' пута греха п пође стазом високе горе ге ? А чему страх тај, ..ад он сам то од нас захтева? Та он је и дошао да „призове грешника а не нраведнике нм покајање" ; он нам сам љубазно довикује : скидајте са себе старог човека и обуците се у новог, обновљеног нравдом и истином! Враћајте се ка Госиоду и небо ће се веселити и анђелп зарадовати повратку том, О гац небесни изићи ћс вам на сусрег, као што је изашао и блудном сину и обукао га у руво свечано и мило му би, јер ето „мртав беше и оживе". Тако, браћо, и ви ћете бити на врху горс те н бићете спасени. Зашт' онда бојати се ил' стпдети се л.уди ићи за Христом? Зар је то срамота узвишсн и окпћен бити врлином, а не понижен и упрљан бити пороком? Није! Ал, има људи, који се сгиде п плаше евета, да осгаве пут пакла п да ио1)у иутем неба. Боје се, да им се свет не руга, тс и на даље остају на том путу, и тако гоје сс грехом, док им сикира смрт не посече жиле живота и обори у огањ вечни, где ће бити јаук и „шкргут зуби". Слаби су ти људи, који се света стиде, ,јер не мисле да се понраве и не иознају сав свет. Јер, ко се гуга покајнику ? Само они, који су дубоко угазили у грех, који су укаљани и упрљани грехом и који не желе да су други људи бољи од њих. Је л' памегно дакле, због другог грешника осгати и сам у греху ? Зар је боље бити рћав за то, што је овај ил' онај рђав : зар је боље бити крадљивац за то. што се тобоже други с тим одржава; зар је боље бити ласкавац за то, што је овај ил' онај с' тим добро прошао ; зар је боље облагивати брата ил' ближњега за то, што је тај и тај тако стекао звања и блага ? Жалосно му благо то! Питам, јел' боље? Није. Па кад браћо није, онда не нлашимо се труда, не стрепимо од Бога, нит се стидимо људи, већ одважно иођимо на гору ту н поннимо се на висину врлине и ту ће и нас, као