Српски сион

Стг. 538.

,СРПСКИ СИОН."

Нг. 33

Нсгшсредно тим долазн крај нро- | дуженог дела тајанствевог освсћења храма. Носле преношења св Моштнју, Архпјереј пм одаје част кађењем, за тим помаиује ск чсстпце мнром по мњењу Спмсона Солунског (гл. 126) у знак тесне везе Мученмка са Христом нстнннтпм мпром. н метнувшп пх у Антнминс II у малу кеспцу с мнрисавом мастиком кесп цу заповеди ноставптн нод ередпном престола, сам међу тим обраћа се с молитвом к Богу, молећп Га, да молитвама Муче ника п у награду за њнхова страдања да РУ .Је иам снасење. Најпосле дугачком мо литвом, коју говори псто онако као и пр-

ву, с клечањем, н ко_ја садржава у

:ебн

ирошења о даровању Цару иобеда, мпра, п једнакостп свсштеницима, спассња и о»'тављења грехова нобожним градптељнма храма, завршује се сав тајанствени обред оевећења храма Виделн смо ред дјејстава, која сачиња вају обред освећења храма, видели смо н то, каквом благодаКу ироннкнут је цео овај тајанственн обред, као: да ништа нема нема незнатнога, нн једнога дјејства, пп једне молитве, која не би садржавала у себи дубоко размишљање или сакривенн смнсао — обратпмо сада пажњу на другу страну нашег предмета.

(Наставиће се.)

ПРОПОБЕД НА ПРЕОБРАЖЕБЕ.

узс Исус Петра и Јакова и Јована брата његова, и и:чвсде и\ на гору високу самеЋ 1,1 ' И нреобрази се прсд њима, н засЈа се лице његово као сунде а хаљине његоне иостадоше беле као свет. (Мат. XVII. 1—2.) Диван знак божанства и славе Господа наијсг Исуса Христа! У телу човечијем а у сјају божансч всном; у оделу смртних људи а у изгледу красоте Вожјмх анђела! Посведочио .јс пред живим сведоцима, даје син неба, да јс јединац Оца Бога; нотврдио је, да је син Бога жива, да јс сам Бог. Св. Аностоли су ничице пали пред сјајем небеске дивоге, тајанствена сила Божије моћи угаси им и последњу искру сумње грешних људи и онн осегнше неодољпву моћ небеске узвишеностн; жар Христовог сјаја спржи им страх обичних људи и онп смирено иеиоведише Господу и изустише реч : „Господе, добро нам је овде бити." Не би се за навек растали одатле, и они би радо вечнто ту с' Господем били п остали. Не нагрева нм се срце више за дражима и еластима овога света; душа им радије млива но мору небескс милоте и они се не >'и пи вратили у тај свет; радије би гледали всличину Божију но да се врате да гледају метеж и пир грешних људи и да се заносе блеском временог жив(.та. Гле. жртвују сав свет, живог и све, да добију једпо ал' вечито! Благо њима, јер су знали шта су желели,

благо њима, кад им је срце било иснуњено ве ром а душа напојена л.убавл.у, зато су ее и удостојили да буду учееници данашњег славно! преображаја Госнодњег, зато су и достигли, да ириме милосг неба и да н њих обасјају зраци Христове еветлости. Па нођимо, мили моји, и ми за светпм аиосголима, успужајмо се и ми душом нашОм на гору Тавор, да би и нас обасјао зрачак Христовог сјаја. Тешко вам ваљда пада, да се тако впеоко узвисате, ил' вас је вал,да страх од Бога, од људи, од кога ли ? Није, браНо, тако висока гора Тавор. да ее не можете иопети на н.у, ниг'је далеко од вас. Пођиге само за мном, ја ћу вам је показати и номо1>п доћи на гору ту. Гора та, мили моји, ваша је својина, добро је ваше, она је подигнуга на темељу срца и душе ваше, на се загрејте само пламеном вере, љубави и наде, опашн гс се мачем правде и истине и окитите се нггитом племенитости, искрености и доброте и бићете за часак на висини горе тс. А ко се једном попнс тако на гору ту, тај НеКс више зажолети, да се спусти у гудуре мржн>е п освете, злобе и зависти, неправдс и насиља, лажи и иреваре, нит' зажалити за земаљским, јер ће га ту обасјати зрачак Христове светлости, те ће се и његово лице засветлити нред л.удма и видеће његова добра дела и прославиће Оца, који је на небесима.