Српски сион

С тр. 532.

Б р. 33.

ображење нити је ишао за тим, да дјелује на осјећаје; његов слог, у колико смијемо судити, поред све своје јасности, више се одликује озбиљношћу него избором и љепотом; види се, да је он пшао више за тим, да буде вјерним чуваром истине, него да буде сјајним њеним вјестником. Насупрот овоме, св. ГригоЈшје Назп јанзин, Василнје Велики и Златоусти при зивају у помоћ надахнуће и начпне, којима располаже говорнпштво. Покоран њихову генију, грчки језик постаје способним, да изразп све нове појмове хришћанске вјере. премда ипак не губи величине и блијеска свог, — древног нарјечја, којим говораше и писаше Лизије и Платон, или, у најгорем случају, најближи имитатори њихови. Мп видимо у њему онај исти грчки геније, скоро у свој његовој првобитној љепоти, али с малом сјенком истпчног колорита п живостн, — он је обилнији, није скучен и, тако рећи, атичан, већ нпак још чист и милозвучан. Та вјерност древннм обрасцнма п та ненромјењљнвост језпка, норед изванредне новости мисли и осјећања, тумаче се дијелом брпжљивим 1135'чавањем, подражавањем, особитим уважавањем, које одаваху хришћанскн писци тпм древним обрасцима; уништивши свакп религијозни зпачај, кла сици бпјаху ипак велнки у очима учених хришћанских младића Атине и Антиохије,њихово уображење. пуно дивиих црта по језије, пајпосл.е их је оставпло, али их није могло заборавити; то је сличпо ономе, што ми угодиим напјевима, које занамти смо још из дјетињства, прпдајемо узвпшене ријечи и мнсли зрелијег доба. Нема сумње, да је унлив класичке литературе на хришћанске ораторе доирињео врло много усијеху хришћанства међу образованим народима. Није Јулијан иодижући гоњења на хришћане, без узрока хитио, да им најприје забрани пзучавање грчке литературе. Истина, проновијед је с ночетка била повјерена већим дијелом љу днма без свијетскога изображења. а ти .ткуди узети су пз народа баш ради тога, да се боље покаже сва унутрашња, самоетална епла хришћапства и сва симпатија, коју је могао од њега очекивати већи дио

човјештва према својпм страдањпма. Та црта доказана је Фактима и свн су је примјетили; она је била поводом да се не знабошцп исмијевају, а за хрпшћане је била предметом похвале „Црква Христова, говораше један писац IV. вијека, није изашла нз лпцеја и академнја, већ из средине бпједнога народа "*) Изузетака је занста бнло ионда: св. евангелист Лука иоказује у својнм списпма т])агове обра зованостн, и св. Павао, даровит од природе, пмао је њеко књпжевно изображење. Ако је у Сирнји било довољно одушевл.ене иростоте, да многи прмме вјеру, али је неоспорно и то, да, су се у предјелима, боље просвпјећенпм, релнгпјознн догмати боље раснростирали помоћу грчке литературе. Први анологети хришћанства у другом вијеку, Мелитон, Аристид, Атинагора, Тео фил, ј устин — бнјаху учени Грцн. Касније се врло често догађало, да се је филосоФија и, у онће говорећи, наука преносила па ново иоириште, показано хришћанством. Многи горди софисти , незадовољни ненлодношћу своје_.науке, ступпше на хришћанску катедру; многи философп . уморени сумњама и бескорисним лутањем у области нагађања, обраћаху се цркви, и пружаху Израпљу, као што се опда говорило, оружпје, изнесено из Егиита. И тако, Јулијан је био врло досл.едан у свом неуспјелом деснотичком нокушају — да одузме хришћанима литературу, која је згодна била за уснјех вјере. „Нама", говораше он с падутом иронцјом, „нрипада говорништво и литература Грчке а с њима — и клањање боговима. Вама — незнање п сеоска нростота; ваша је јединствена ријеч: „вјерујем," — и ништа више, у њој је сва ваша мудрост." И, на том основу, хтео је он забранити науку више од ноловине својих поданика. Ненраведност та коју и њеки незнабошци куднше, највише је растужила хришћанске нроповједнике, п онн се ночеше тнм ревније бавити свјетским наукама, које пм хтједоше одузети, као оружије за заштнту и побједу. Негодовање једног од најзнаменитијих отаца *,) Вл. Јероним, у тумачењу на поеланицу Галатима гл. 6