Српски сион

Бг. 33.

С тр. 533.

св. Григорија Вогослова исказало се на особито чудиоват иачпи. „Устуиам Вам све остало говори он незнабошцима : богатство, поријекло, славу, власт и сва земаљска блага, пије ће дражи нестати, као сан; али говорппштво прппида мени по праву ; и ја не жалим ни на ноднесене непрнлике, пи на странствовања но суху п мору, која сам подузимао, само да јн добпјем." У другим случајевима псто тако и св. Григорије, слпчно Апостолу Павлу, нпјс држао ни иода што „убјеђења човјечијег разума" н говорио је, да је од свпју нанрезања, која је употребљавао да изучп науке и говорништво, имао само ту корист, која је у њима бпла — што би се жртвовало Христу. Љубав према свјетским наукама новећала се међу хришћанима још внше, кад су, смрћу Јулпјаиовом, добили слободу вјероисповиједања. Црквепн говорници иочеше се оДликовати сјајним искпћеним говорима и ученим расуђењима. На жалост, та љубав нрема сјају и кнћењу нпје се ограничпла само на начин писања. Црква, као хришћанско друштво, удаљила се од простотс аностолских времена; епнскопн напустише путнички штан апостола Христових, п долазише у дворове имнератора у каруцама п са сјајном иратњом. На двору им одаваху исте ночасти, као и нрвпм државнпм сановннцима; њихов глас нмао је важност у царском савјету. У удаљеним градовима бпјаху еиискоии још могућни.ји, н не су< ретаху нх ннкакве нреионе, осим раскола н њеких частољу бивпх конкурената зацрквена достојанства. И тако, бен обзнра на моћ дркве, секте, од евоје стране, дизаху главу. Сама ревност императора према религији, важност, коју онп одаваху, према свом схваћању, чпстотп вјеровања, допринесе тому, да су онн каткад из непажње етајалп на челу оне секте, која је ио њихову мњењу. заелужпвала поштовања. Аријани н 1фавославни бпјаху редом моћни, према расноложењу императорову, или усљед самовол.е царпчиие, илп шта више усл.ед снлетака ма кога дворског евнуха. Тада ее епол^ашњс расположење тих великих духова, епискоиа, налазило у зависностп од најмање немилости само-

власног цесара. Жестоке истраге, које мало застадоше за идолопоклоничког ца ровања Јулијанова, обновише се за Валента заточењем св. Атанасија. Но у томе страдању за вјеру јавља се њешто ново: може ее рећн, да је само уништење њеких сн нова п настпра црквених свједочило о славп њеној: Не свете ли се они за њу? Не оружају лп се због ње или у пме ње нмнератори? Пстина, да су, често заслијенл .ени сграетпма, криво схваћали цркву; алн ниак хтједоше да јој служе. Такав нови иоложај цркве бијаше мање користан цркви, него страдања и смјерност нрвих времена; н по томе, нема сумње, да не би такав положај иоднгао тако велике учитеље морала, да нису у хрпшћанство нрешли људи, који су сјединили у себи све што је најбоље из ФилесоФије, литературе н вјештпне Црква на Истоку и Заиаду доби велике геније: Златоустп, 13асилије, Григорије, Амвросије, Јероним и Августин надмашаху ученошћу и говорништвом све, колико их је год било, незнабошке софистс, па н оне који су им иретходили, од времена Тацита н Плутарха. И тако што се тиче геиијалних дарова, у то је вријеме наступила за род човјечији велика, нечувена и елавна епоха Свети Василије Велики и Григорије Назијанзин бпјаху ирви обрасци ученог и нобожног говорнпштва, унрављенога на корист обуке народа у вјери. Религија у њиховим устима престаје бити иоводом жестоких иренирака, које прогуташе свету ревност св. Атапасија; она више није мач, који расијеца и дијели, већ свеза, која зближује и сиаја срца. Предмет њезин нпје толико догмат, колико исирављање мо рала и утјеха ожалошћених; то је, често, једноставнн н морално иоучни говор мудрога оца породице, но који је украшен оном живошћу источног уображења и оним млађанпм усхитом, којимје свијетлило хришћанство у ирва времена. Као савременицп п саученпци Јулијановн, држаху се св. Василије и Григорије за вријеме царовања Јулијанова на страни, без сумње пе толико и:ј страха пред как вом годсуровом вјером, колпко да избјегну, да их не заведе; ношто је брат Григори-