Српски сион

Стр. 604

СРПСКИ СИОН."

Б р . 37

бласти, која Ке знати, шта јој ваља чинити. Тако се, држим, можемо надати, да идуће школске године не ће ући такан назив, који би вријеђао вјерске осећаје православних ученнка.

Уједно се надам, да ово неколико ријечи не ће остати као „глас ванијућег у нустињи." У Августу 3 891 године. Ј. Тео«анов.

ОБНОВЈША ЦРКВА У МИТРОВИЦИ.

„Да видите наше манастнре, „Наших славних цара задужбине „— Какви ли су и колики ли су! „Шта је ваша црква Димитрија'?" („Милош у Латинима " Нар. нес.) ако је некад — као што нас уче народиесме, те срнеке „књиге инџијеле" * рекао војвоца Милош, кад оде у Латине да купи хараче. Тако се могу данас свесни Митровчани похвалити са својом црквом, коју Богу Свемогућем у славу подигоше њихови нредци и оставише је, са православном вером својим иотомцима у аманет да је чувају као очи у глави; а они, знајући да их је једино света вера пранославна очувала ево овде, када се дигоше са свих страна непријатељи да их с вером развере и разбрате с браћом осталом, прионуше с новим трудом и вољом да што лепше и величанственије удесе тај храм Божји, да буде што достојнији онога, чијим. се домом назива! Није ее жалило труда, није ни новца принеше земаљско благо на олтар Свевишњем, тако рећи све се надметаху ко ће више да приложи. Црквена општина начинила је прорачун на 0 хиљада Форината, а дарови превазиђоше десетину хиљади, као што ћемо мало ниже навести. * * * Кад пођеш, брате Србине, ма са које стране „бијелом граду Митровици", видећеш сксро на чигав сахат даљине, како се величанствено диже у висину торањ српске нравославне цркве, што ти као прст кажииут ноказује пут вечном животу, а са њега шаље светле зраке на све стране злаћани часни крст. Јест, крст часни, символ вере ти хришћанске, крст часни, за који ти се претци борише и крв своју леваше, али у борби тој не клонуше; па ако који и наде и Богу душу даде, остави теби у аманет: да га чуваш, љубиш и за њ живот свој залажеш. Торањ је нокривен бакром, а израдише и позлатише га вредне руке Србина занатлије Милана Јовановића из Н. Сада.

Кад уђеш у цркву, не знаш чему да се пре дивиш? Да-ли да се дивиш дивној оправци, вештом декорисању, столовима, кору, прозорима, полијелејима и другом чему ? На први мах задиви те све, јер све ти је ново, до сада још невиђено, јер и ако је израђено ио укусу и тину иравославном, али је и према данашњем напретку вештине и културе. Патос је дивно изведен: по целој цркви су израђени мозајици, а од женских врата на чак кроз царске двери и око часне трпезе пружен је мозајик по орнаменгу срнског ћилима. Црква је декорисана; по зидовима нема икона, као што их пре беше, али су надомештене иконама по прозорима. Колико је познато писцу ових редака, нема таких прозора ни у једне цркве у овостраном Српству По прозорима су иконе: св. Стеван Дечански (иоклон г. Н. Ј. Поповића), св. Петка (поклон г. Ћ Милекића), св. цар Урош (поклон г. П. Панаотовића), св Арханђео Михајило (ноклон г. Ј. Месаровића), св. аиостоли Петар и Павао (поклон г. Ђ. Живановића), св. Симеон (Стеван Немања, поклон породице Секулића), св. цар Лазар (поклон г. А. Драгутиновића) и св. Сава (поклон г. Г Мијића). То је све израђено у стаклу (гласмадерај) у разним бојама, па кад јарко сунце пропусти кроз стакло своје злаћане зраке, тек онда осећаш у души неко необично стање: видиш како те благо погледају светитељи (а изгледају као живи) па ти се глава и сама сагиба да прими њихов светитељеки благослов. Свод је црквени премазан зелено-илавом бојом а по њему безброј сјајаних звездица баш као на небу — где станује творац Свевишњи. У угловима је — јер Је црква по главним сводовима подељена у три дела — у сваком по један херувим, а изнад солеје по један евангелиста.