Српски сион

С тр . 644.

„СПРСКИ СИОН "

Б р . 40.

одбор предлоге за еаборску расправу спремпо није, зашто спремптп није хтео, од носно могао ? Е то већ не знамо, а биће да и томе има разлога и узрока; но то не ћемо да испитујемо. Кад се већ сабор није састати могао из узрока, што саборски одбор предлоге за раснраву није спремио, а овај оиет из оправданих, нами непознатих разлога предлоге спреммти није могао — али шта је сметало свештенству епархије темишварске, да свој „опћи збор" одржало није, односно, шта је стајало на путу, какви су разлози, односно сметње и ирепоне пречиле свештенству нротопресвитерата арад ског, да оно свој 1. (13.) анрила о. г. донети закључак не изведе и оствари, илн зашто бар покушало није, да свој закључак изведе и уделотворп?! Та ни 1. (13.) април није јуче био! Потписани је чуо из ноуздана извора, да се са најмеродавније стране тврди. да је ствар о васностави „нравославног патроната" неизведљива. Можно, да је та тврдња и та вест дала новода мисли о излишности сазивања „онћег епархијског збора свештенства" дијецезе темишварске. Као мисли се и вели се, кад се ето са најмеродавније стране тврди, да је рад око васпоставе „православног патроната" — труду залуд, онда и на што нам је „опћи збор свештенства" епархије темишварске. на коме би се „меморандум" — који о „нравославном патронату" учи и разлаже — проучавати и претресати и црквеном нашем сабору с нрепоруком поднети имао. Оно је истина, кад стареншна нема воље, да неку ствар отпочне и предузме, јер сумња у успех; кад генералисим, кад заповедник и вођа не ће и не сме битку и бој да отночне, јер се не нада иобеди — онда се даје замислити. с каквим маром млађи и нотчињени могу раду и де лу ириступати; с каквом храброшћу ч одважношћу могу војници у бој полазитн ! Но овде морам и опет навести и спо менути, како смо ми Срби чудновати Ми видимо и тамо нешто, где нема нпшта; ми се плашимо и сеике и призрака; мп нравимо некога страшннјим, него

што јесте; ми замишљамо некога горим него што јесте! Ми већ у наиред знамо, да нам се неће отворити, па за то не ћемо ни да куцамо ; ми смо већ у напред уве рени. да не ћемо наћи, па за то не ћемо ни да тражимо; ми већ некако напред осећамо, да не ћемо добити, иа за то не ћемо ни да иштемо ! Вала нису таки други! Други боме куцају, траже и ишту, па за то им се и огворп, за то и нађу и добију; а ако не, они своје учинише и видеше, да су закуцали на вратима, која ни „лепа реч" ни гшнизна молба не огвара да су тражили иомоћи од закореле душе, да су искали милости од ледена срца. Па шта је то тако страшпо, какав је то грдни грех, што бисмо га ми хтели и желели ? Иштемо ли, односно би ли ми Срби искали, да се ли за иас донесе какав нов закон, да се за нашу љубав а у нашу корист изда какво ново законско наређење ? Не, ништа ново не бнсмо искали и тражили ми; пскали бисмо старо, желели бисмо оно, што већ важи и ностоји; мо лили бисмо, да се законска одредба и на нас Србе нротегне и на нами врши: „Не нлаћа пноверац свештенику, него то чини земљшнте, ко.је услед купо-продаје нпје постало протестантско, као нп пре што ннје било католичко, него је исто земљиште оитерећено за корист католичког свештеника," и даље: „Та начела не но етављају се једино у корист католичанства, него . . . се без разлике конФеспје уређују." („ Српски Сион " бр. 9.) Па што је још најлеише и најчудно ватије, ми то и тако што не смемо да мо лимо ни онда када нам се са највишег места овако благо и нријатељски, са свим очински говори: „Познато Ми је, да ви сад много посла имате око уређивања многнх важних ствари. Искрено желим, да тај ваш рад корисган буде, на да Ја добијем нрилике одобрпти га, те тим по ново дати доказа, како је Моја милост и благонаклоност према стварима Ваше цркве непромењива". (Види царски одиоздрав на поздрав српског патријарха у Печују. „Срп. Сион а бр. 24.) Ми пе смемо да се