Српски сион

'ЧИ <11011

НЕДЕЉНИ ЛИСТ ЗА ЦРШН0-ПРОСВЕТНЕ И АВТОНОМНЕ НОТРЕВЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ШИТРОПОЛИЈЕ КАРЛОВАЧКЕ. СА ВЛАГОСЛОВОМ СВЖТОГ СИНОДА. В ласник : СРПСКИ ПАТРМЈАРХ ГЕОРГИЈЕ. — У редник : САВА ПЕТРОВИТ.

Број 43.

У НОВОМ САДУ 28. ОКТОБРА 1891.

Год. 1.

0 ДОТАЦИЈИ СВЕШТЕНСТВА. (Глас из Горње Крајине.)

дотацпји свештенства у ошите иисало се и расправљадо у овом по

штованом листу већ прилично доста, ну, о дотацији свештенства горњо^ крајишкога чуо се је глас само једнога брата („Ори. Сион" број 12. и 13.) ! дијецези „обзиром на тамошње особите

дотацију, само је горњокрајишка диЈецеза у том неки „согриз зерага1иш." Наиме, свештеничка дотација подељена је у свој осталој митрополији према броју душа на 6 разреда, само у горњокарловачкој

те би ирема томе изгледало, као да ]е овостраном свештенству и добро и право, као да оно ничега пожелети нема. Куд' пусте среће. да је тако! Али није, јер ако је икоме тешко, а оно је горњокрајишком свештенику. Ну, није нам цељ јадати се и оиисивати чемерно наше стање; јер нрво: то у кратко није могуће учпнити, а ко би хтео праву слику његову да добије, морао би безбројне оне молбе, тужбе, иредставке, иак и саме „МајебСа^езисће" да нрочита; морао ои бар духом нрисуствовати оним жалосним и по свештенство недостојним призорима но општинским и ко тарским уредима; морао би завирити у дом и породицу свештеника и т. д.; а друго: намера нам је изнети неколико скромних мисли о том, како да се овом злехудом стању помогне. Рескриитом од год. 1868. уређена је дотација свештенства целе митрополије, пак наравно и горњокрајишкога. Сва остала митрополија добила је јединствену

околности" на 3 разреда и то : I. разред преко 2000 душа са 700 ф. II. „ „ 1600 „ „ 500 ф. III. „ испод 1600 „ „ 400 ф. годишње дотације. Осим тога добива сваки свештеник у нме отштете за сесију но 200 Фор годишње из државне благајне. Кад се у обзир узме, да у овој дијецези нема прихода оних, које добива доње свештенство (мислимо негдању Војводину), а на мањим парохијама апсолутно никакових, него да је свештеник једино унућен на своју худу и несигурну илату, онда ће за цело свако из горњих циФара увидети и веровати, да нвјлошије дотиран свештеник доњи боље излази, него најбољи овдашњи. Сваки човек, који и трунка праведности у срцу осећа, мора признати, да је овакова дотација малена, управо неправедно малена. Од горњокрајишког свештеника тражи се иста спрема, дакле уложен једнак капитал; тражи се иста љубав према позиву, иста пожртвовност, исти