Српски сион

С тр . 690.

„СПРСКИ СИОН."

В р . 43.

рад; тражи се десет пута више напора у вршењу позива, — иак што му је награда? Готово да кажемо просјачки гатап. И да ли може свештеник, кога је Бог са породом благословио, у данашњем веку са 600 Фор., који су шта внше врло про блематични, без игде ичега само задоста хлеба да има, а камо ли да пристојно жи ви, децу васпита и људима начини?! Па тако и има доста случајева, да су свештеничка деца слуге. кочијаши, Факини, а и горе. . . До душе могло би се одговорити, да не може друкчије да буде, кад ето сам рескрипт спомиње неке ,,особите околности" и т. д. Истина, прилике, у којима овдашњи народ живи, донекле су криве, те не може свештенство бити награђено онако, како заслужује и како су му сретнија браћа доле по Војводини на грађена; али зар је право, да оно буде награђено као нико на свету? Ну, да видимо какове су то „особите околности", са којих је дотација овдашњег свештенства рескрпптом тако ниско одмерена. То је општа неплодност земљишта и с тим скопчана природна носледица — опште сиромаштво овога народа. Сиромаштво је Факат, који је овде од увек постојао, и сада постоји, а постојаће и на даље. Ма ко узео у своје руке, да реФормише и регулнше ово наше бедно стање. мораће пре свега овај Факат у обзир узети н с њпм рачунати. Околност ова руководила је о чеве рескрипта, те су парохије овдашње поделили само на три разреда и увели т. зв. солидарност у наплаћивању свештеничке дотације, т. ј. парохијал је распорезан свугде једнако, по јутру земље 20 новч., пак веће општипе шпљу мањима. Подела парохијала на три разреда, како је горе више споменуто, одговара свакојако боље овдашњим околиостима, где 200 или 300 душа не прави велике разлике, него она на 6 разреда, — али начин, којим је свештеничка дотација распорезана у народу, т. ј. без разлике 20 новч. по јутру земље, тако је примитиван, да не може нримитивнији да буде. Јер, ма да је Горња Крајина у главном подједнако неплодна, опет има доста и такокових предела, који су илодни, пак је ли

право, да онај од својих гричева и буја дара плаћа исто, као и онај од своЈих плодних земаља и винограда ? ТТТто би се рекло за онога министра Финанција, који би земљарину (порез на земљу) овако расписао? Начин таквог распорезивања осим тога је и неправедан. Кад се је рескрипт стварао, није у Горњој Крајини осим офи цира било никакових чиновника, а врло мало трговаца и занатлија, разуме се, православнпх Србаља. Данас ствари друкчије стоје: ми имамо данас у Гор Крајинп велнк број државних и општинских чпновника, а много већи трговаца и занатлија. Ти људи уживају сва нрава у цркви, која нам наша автономија зајамчује, а не илаћају. осим ако који случајно јутро-два земље има, ама ни новчића парохијала. Зар то није и жалосно и смешно? Кад се то зна, онда се тек може разумети, од куд дође, да неке варошке црквене онштине у Гор. Крајнпи, које као н. пр. пегрињска — до 100.000 Фор. иметка имају, опет свога свештенства не илаћају, него га нлаћа сиромашна околина и народ. Другмх „особитих околности" и при лика нема, осим можда те, што овуда нарохије нису груписане као доле, него су разбацане. Дакле, само сиромаштво и ништа друго него сиромаштво. Овде нам сада пада на ум она, мало опора, али истииита народна реч, да не може бити „и вук сит и коза читава," дакле, некако би тешко било помоћи ов дашњем свештенству, а да се не дира у и онако преоптерећени народ. Помоћи се свештенству свакојако мора, јер му је збиља дошло до грла; али само како ? Држим сагласно са братом Јустином, да је то могуће само онда, ако се у првом реду измени садањи начин раснорезивања иарохијала новим, који ће одговарати и захтевима једнакости и праведности, а тај је: плаћање парохијала по порезној Форинти. Морао би се, наиме, пронаћи кључ, којим би се парохијал распорезао по порезној Форинти а према Фактичној нотреби; тим би се ностигло двоје, прво: свако би тај терет сносио саразмерно својој