Српски сион

С ТР . 706.

„СРПКИ СИОН."

Б Р . 44.

Неелужбени део.

ЦРКВЕНЕ СЛАВЕ БЕЗ — ПРОПОВЕДИ.

роповедање Је узвишено право, величанствена дужност. Па да је још мила и слатка свештенику сваком, као што је потребна цркви и корисна народу целом! Без проповеди — а она ]е облик учења — не може се ни претпоставити постизавање најузвишеније цељи, која је постављена цркви; не може црква ни вршити свој великп задатак. И Христос је проповедао. Проповеђу, живом речи војевао је Он. Проповед је силно духовно оружје, она је небеска моћ, којом је Христос деловао: просвећавао, облагорођавао, кротио, убеђивао и освајао душе и срца. Њоме је створио хрншћанство, „царство" своје. Проповед је сила. Њоме су деловали и св. Аиостоли, њоме су се борили св. оци. Живом речи утврђивали су „царство" Христово; настављали, што је Христос основао и почео. Јер су примили, послушали и вршили велику заповед: „пдише и ироиоведише." Примили су силу и моћ живе речп Христове, и оживели су и утврдили су у тадањем свету највеће добродетељи : веру, љубав и наду. Ал је заиовед: „идите и мроиоведише и Христос изрекао, да ее не пориче, а да се врши, док траје цркве Његове, док живе душе и куцају срца људска, док траје светлост идеала Јеванђелскпх, док је човештву потребно морално усавршавање. . . „Нкпгј; II присио и ЕО Е -ћки В'ћки>вг." Па ту заповед имају вршити и данашњи учитељи цркве, учитељн вере, љубави и морала. П>у мора вршити и данашње свештенство. Не вршпти ју значи: огрешити се о велику заповед божанског учитеља; огрешити се о еминентну дужност свештеничког нозива. Не проноведати, значи: пустити наравствени брод Христове цркве. да га бесни вали и разуздана бура порока и

зала грешне природе човекове разбацује и слама. Значи : напустити цељ хришћанства, одрећи се идеала Христовог царства, наравственог савршенства. Док свештеник проповеда, док живом речи учи, буди, бодри, крепп, кори, теши, иоправља, одушевљава. и осваја срца и душе за Христове идеале, дотле је он Христов војник, апостол Христовог Јеванђеља, мисионар Христовог царства, будилник, чувар и бранич вере, љубави и наде. А такви смо дужни бити, такви морамо бити, јер Христос нам каза: „ као гишо ошаг^ иосла мепе и ја шаљем вас. и Такви будимо, јер црква наша, јер народ наш треба таквих, таквих свештеника. Иначе престајемо бити војници Христови, одричемо се апостолства и мисионарства, а остаћемо само — служитељи, ма и свештенослужитељи. Колико се код нас проповеда, како наше свештенство врши узвишену, свету и највеличанственију апостолску дужност проповедања, не ћемо пресуђивати. Рекли бисмо ипак, да иде на боље. Особито се то примећава у млађем свештенству, само нек истраје, а част и признање и старијој браћи, којој је амвон још мио и драг. Али морамо указати прстом на једну немилу, ничим оправдану, а штетну појаву, о последицама које слабо разбирамо, а које, и ако невидовно, неприметно и тихо долазе, прете већ, или ће нопретити својом опасношћу. Та се појава зове: „ црквене славе без — ироиоведи ." Зар их има?! Има. И кад год их се сетим, срце ми пропишти, душа ми процвили. Неоправдана појава, неопростива равнодушност, тешка — немарност, Народ се жељно и радосно скупља око својих црквених „слава," особито манастирских. Све је украшено, нагиздано. И сама звона са звоника као да у те дане преливају свечаније звуке.