Српски сион

Б р. 44.

„СРПСКИ сион. а

С тр. 707.

У цркви све трепери и сјаје. Певци се иадмећу у невницама. Песма духовна чини своје, а свечано богослужење већег ил' мањег броја свештенства, достојанствено је. Само — амвон ћути ... ћути к'о сироче. . . . Све је лепо, „торзкаствено." Богослужење свечано, пјеније умилно ; свеће трепере, измирна мири ; одјејаније богато и сјајно, утвари красне . . . Све је то лепо, годи оку и уху. Привлачи, сл§ди; шири груди . . . И народ је упрЂО очи своје у све то, па се шоме радује; на се поноси својим храмом. својом славом, — лепим богослужењем и слатким пјенијем. Ум му се забавља шим поносом, — душа шом радошћу само. Од те радости и поноса и груди му се надимају и шире, срце се само отвара, па чека само, кад ће на оном светом месту са амвона ироговорити проповедник, па да му у то већ отворено, од радости и поноса, срце, улије миље Јеванђелске речи, које би га са сјаја и леноте у храму подигло душом небу, умом Богу, срцем Христу и његовој науци . . . Али амвон је мртав, он ћути, јер — живи су без — живе речи. И излази народ из храма, одлази са славе, ненапојвн „водом живом," ненарањен „хљебом животним." Око му се издовољило, ухо насладило; али . . . ум је његов остао неподигнут, душа жедна, а срце — иразно. Тако то бива често и дуго већ; и о славама и без слава. Па? Можда ће још дуго моћи тако бивати, али може доћи и време, кад ће тај ум, та душа и то срце народно почети резоновати, протестовати, на онда и запитати : а има ли храмова, у којима ће нам и ум и душа и срце наћи

што требају, за чим жуде, а не само око лепоте и ухо уживања? Дао би Бог, да више уочавамо него што постоји и што бити може. Ал' нам се никако замерити неће, што и номишљамо на ту страшну могућност. У тој мисли, а у доброј намери, пишемо ово. Не да кога коримо и судимо, коме пребацујемо. У љубави нам је смер. Па ћемо рећи: цркввна слава не сме иро/ш без — ироиоведи. Где год се у очи елаве служи бденије, греба да буде проповед и на бденију. 0собито у манастирима ; јер ту је народа много и са разних страна, а то је доба тако погодно, тако приступачно тако бладарно за проповед. На литургијн мора бити проповед неизоставно. Парохпјално свештенство имало би надлежеог протопресвитера. а овај консисторију извештавати, који је свештеник проиоведао о дотичним црквеним славама. Тако исто и настојатељи манастира. 0 манастнрским славама, ако не би било кога од монашког свештенства да проповеда, дужан ће бити то учпнити један или двојица од околног мирског свештенства, кога на то одреди надлежни протоиресвитер. У иарохијалним црквама мора нроповедати парох дотичног храма, ако не би то учинио који од околних свештеника, што би и требало, из многих разлога, да бива. У томе правцу да пречасне консисторије издаду наредбе. Али још нешто. Да осигурају контролу, како ће се те наредбе вршити а употребе средства, да се заиста и изврше. А средстава има. Рекосмо, написасмо, — учинисмо своје. Ј. ЈеремиЂ, парох.

0 ДОТЛЦИЈН СВШТЕНСТВА. (Глас из Горње Крајине.) (Свршетак.)

ли, кад у обзир узмемо, да су те парохије огромне. разбацане, да се тешко и крваво служе, онда држимо, да је оправдано променути им само наслов и име, које и онако само на

папиру ностоји , пак оставнти им садању потиуну дотацију и изједначити их са, првим нлаћевним разредом осталих дијецеза. Овим се не би народ ништа онтеретио, јер они ту дотацију — додуше, *