Српски сион

Б р . 44.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 711.

да је учење православне цркве потпуна позитивна истина, и да је само у одношају према папизму и према осталим заблудама одрицање, — одрицање свега онога, што нарушава ту пуноћу и чисто ћу истине (и што сачињава искључивост оних исповиједања, која ми одбацујемо). Нека зна и то, да је код нас чувар истине не само духовенство, већ цијело тијело цркве, и свјетовњаци и духовенство; те с тога, када би ко од наших пастира или богослова нагињао папизму — народ би устао и викао проти измјени православља. У осталом, зашто да одуговлачимо разговор о том, — кад. ко не ће ни да види ни да чује, тога не можеш силом увјерити. 2- Друга особина јеретичког лажног учења је софизам. Том ријечи хоћемо да означимо својсспва, начин и каракшер мишљења лажних учитеља. Лаж, у каквој му се драго количини додавала истини, не може бити доказана по закоиима нормалног здравог мишљења и на основу неоспорних дата; она се прикрива само иривидном темељитошћу својих доказа, али се за то захтјева од разума особита превртљивост и вјештина у излагању доказа. Код свију лажних учитеља обично налазимо слиједеће црте : првотумачење св. Иисма и списа св. отаца и учења цркве на свој начин, накаламљивање свог схваћања тексту ових списа, вјештачка збирка и обустава доказа, и при том намјерно уклањање од разумијевања опћега духа писма и контекста ријечи, од куда узима свједочанство; друго — збрка начина богословскога мишљења с начином мишљења философско-оофистичког ; тако, мјесто да право и здраво гледају на текст, да га приме у иравом буквалном смислу, лажни учитељи лаћа,ју се соФизама : те онда или до највеће танчине разлажу и развлаче и најближе појмове, или мијешају и изједначују појмове разне врсте, од којих сваки има свој специјални са држај; или налазе условне (конкретне) појмове као: математичке, строго одређене Формуле, те на. тај начин, узимајући све то у своју корист, састављају закључке самовољне, какви су потребни главним

тачкама овог или оног лажног учења. Примјера ради, да лажни учитељи самовољно тумаче св, иисмо, можемо навести слиједећи разговор једног ушкопљеника с православним. Православни пита шкопца : „На чему ви оснивате ваше учење?" Овај одговори: „на Писму." „А гдје је то мјесто?" „Та у цијелој Библији, свуда." „А на примјер?" „На примјер, узми прву главу Еванђеља Матејева и читај." „А шта је ту?" „Та читај: Аврам роди Исака, Исак роди Јакова, Јаков роди Јуду и браћу његову ; није речено : Сара роди, већ сам Аврам." „А што то, по вашему, значи ?" ,А то значи, да је он њега родио духовно и обрезао га." Православни приговара такому оригиналному тумачу, говорећи, да се „у књизи Постања и другим свештеним књигама Исак јасно назива сином Сариним." На то овај одговара: „да, то је по вашему тјелесному схваћању. а по нашем духовном — није то тако." Ето баш то духовно схваћање и јест стални и непзбјежни знак сваке заблуде, н обично — што је грубија заблуда, тим је гадније и само схваћање. Такво схваћање називамо ми субјективизмом пли самовољом. Паписте нису никакав изузетак из опћег правила. Све начине лажно-рационалистпчког мишљења усвојише они сасвпм и нрактикују у богословији врло вјешто и без околишења, И чудновато, најжешћи од њих више окривљују туђе елементе у хришћанској науци, а најлибералнији мање (на пр. Фенелон и т. д.). Овдје тре ба примјетити и то, да они имају у питањима, која су општа са свима хришћанима, мање рационализма, а у питањима специјалио-латинским —- највише (символика Мелерова). Да се што боље упознамо са латинским мишљењем, наводимо неколико примјера. Тако, доказујући своје учење о исхођењу св. Духа и од Спна ријечима св. Писма, они се не баве толико правим њиховим смислом, колико разним претпоставкама и комбинацпјама о томе, какав је п какав треба да је смисао тих ријечи, читају не оно, што је написано, већ оно, што има ту сумњивога. На пр. ми се скупа с њима позивамо на ри-