Српски сион

Б р . 4б.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 727.

са иојмовима, путем анстрактног мишљења. Такав мислилац, промишљајући о видљнвом свијету, као што се впди, исказује нешто ново и важно, али у самој ствари плете дчјалектичку нређу из сво јих појмова о свијету, те њом покрпва прави свјетски живот. — Својством здравог мишљења (или боље лажног рационализма) запечаћена је сва богословска на ука латинске цркве, како стара тако н нова, која иде трагом оне. То својство — здраво мишљење наслпједила је римска црква од иезаконитога Рпма, али се оно с почетка умјерило и задржавало у границама опћег живота васионске цркве, а како се Рим на скоро са цијелим западом одијелио и изолирао од опћег црквеног живота, — иоста оно господујућим и дало је западној просвјетп у опће а богословској црквеној науци особити карактер. Хомјаков, корећи латинску цркву због рационализма праведно се изразио кад је рекао, да је први рационалиста папа Никола I., иза њега Лутер, а иза Лутера — Хегел, који је завршио апстрактно западно мишљење. Докле год латинско мишљење буде радило једнострано, дотле није могућ с панама никакав споразум, никакно сједињење. Они ће се увијек вртити у дијалектичким Финоћама н остаће недоступни за здрави разум; они не траже истине већ самооправдања. С тога су све препирке с њима бескорисне. Свети подвижници, који су подвргавани нскушењима од злих духова, свједоче, да су зли дуси тако неодољиви дијалектици, да се никакав оштри ум не може одржатп с њима у препирци; свакога онога, који би се упустио да им одговори с таквим закључцима, заплету у мреже својих дијалектистичких Финоћа. 1Бима треба одговорити онако, као што је одговорио Снаситељ ђаволу — искуситељу у иустињи, т. ј. ријечима св. Писма, без икаквог размишљања. С тога свака борба с лажним учењем на пољу дпјалектике, бескорисиа је и може бити штетна. У препирци усмено/ шруд ]е бескрајан, рече неко, кад га је латин хтио увести у борбу о вјери. Г. Соловјев је потпуно усвојио све

једностраности и све начине латинског мишљења, и тако је обузет свима назорима папизма, тако га вјешто и окретно брани, као да се родио у латинству и прошао све школе језујата. Субјективност илп самовоља у рјешавању спорних питања, дијалектика у начину мишљења, самоиоуздање у тону, смјелост, по гдје-гдје оштроумност ријечи, ошшрина у суђењу ц приговорима, иатетички преокрети све су то својства његова дјела, која свједоче не толико о мушкој зрелостн и поштењу автора, колико о његовој младеначкој окретности и разиграности. С тим својствима ми смо се већ упознали у самом почетку нашег дјела. Ми смо већ чули, како уврједљиво-смјело суди он учени свјетовњак, васионске саборе, у којима признајемо ми дјејство св. Духа, — како се оштро изражава проти источному аскетизму, коме имамо да захвалимо развитак чистог нравственог учења, — како се ниско изражава проти нашем православљу, у које ми полажемо сву нашу наду, — и како неправедно нришива подругљива имена чуварима св. православља.*) Основна мисао цијеле књиге г. Соловјева јест деФиниција језујита, коју они давно проповиједају, па и данас, особито о православним странама истока, да по што је једна г^рква на земљи видљива. то, она мора имати и главу једну — видљиву. Та мисао увртила се у главу г. Соловјева као искључива мнсао. Седам година радио је он на тој мисли, и ево је тек сада сазрела и претворила се у ову Форму, у којој се износи пред читаоце, који знаду Француски. У нрвом дпјелу автор критикује садашње стање православне цркве у опће а руске цркве посебице, у другом дијелу говори о установљењу видљивог главенства на земљи у лицу св. аностола Петра, разјашњује потребу таковог установљења и доказује, да је у лицу Лава, папе римскога, једнолична власт у васионској цркви дозрела и одређена, и да је IV. вас. сабор свечано нризнао и исповједио ту власт. У трећем дпјелу, *) Оершз (циапД 1ез јЈт-сИеиа <1е 1' ог№ос!(ше зопШз Леуепиа (1ез сМепз 1&сћез, <(Ш пе зауепЈ аћоуег ^ие (Јегпеге 1е тиг — т. ј. од ког времена стражари православља по стадоше илашљивил исима, који лају иаа угда ? (р. 20).