Српски сион

С тр . 728.

„СРПСКИ сион.«

Б р . 45.

он покушава, као што се сам изражава, спојити Тројицу Божанствеиу с тројидом социјалном, т. ј. развити ту мисао, да се једновластије у васионској цркви види како у поретку живота божанственога, тако н у поретку живота свјетског и човјечијег. Развијање те мисли у том дијелу иде нутем искључпво дијалектичким. Почевшн с појмом о јединству, автор доводи у ред својих мисли учење о св. Тројици, о створењу свијета, о снремању рода човјечијег да прими Месију, о самом Месији, о тројакој служби — свештеничкој, царској н пророчанској, о важности свештеничке службе и о тајнама: крштењу мирономазању, причешћу и јелеосвећењу. Овдје наилазимо иа многе чудновате мисли, које нас сјећају на измишљотине гностика у првпм вјековима хришћанства (такове су мисли о хаосу и о души свијета, о виипш силама, о одупирању адских сила Богу при стварању свијета); наилазимо и добрнх мнсли, алп будућн да нису нзложене систематично, то и немају никаквог значења (н. пр. о једнакости епискона). Некоја мјеста, н. нр. појам о лудом јединству и о хаосу (иод којим се мисли иотенг^ијални сашав апсолутне супстанције), сјећа нас на дијалектпчке назоре Хегела, који су изводени из појма чистога бића свију (конкретних) појмова о овоме свијету. У дјелу превлађује назор, да не треба мислити о томе, како је сад, зеК како би морало да буде*) те нас то сјећа на философију схоластика и онћи назор латинских богослова. Автор је, као и схоластици, осмјелио се, да не кажемо обезобразио се, те је логички из појма о јединству извео богооткривено учење о нресветој Тројици, усљед чега је код њега пзашло, да је Бог-Отац свемогућстћО, реално биће (биће у себи), Син је —- радиност, Дух Свети је — самонаслађење божанства, а пошто самонасла ђење происходи из свемогућства и радиности, то значи, да Дух Свети исходи од Оца и Сина. Опредијеливши тројичност Божанства, автор за тпм показује на тројичност у тварном бићу; н. пр. у хаосу — време, пространство, узрочност; у при*) ра§. 225—226.

родном човјештву: муж, жена, друштво; у хрншћанству — Христос, Пресвета Дјева и Црква; у служби у Христовој цркви — свештеничку, царску и пророчку; у благодатним даровпма св. тајана —- у крштењу НђеПе (слобода). у миропомазању е§аН1е (једнакост), у причешћу ЈгаСегпке (братство) и т. д., и т. д. Главни закључак, који се добива из ове књиге, састоји се у овим ријечпма: „Религиозно онћење п нравствена солидарност трију врховних власти — свештеничке, царске и нророчке, под аисоЈ.утним ириматством васионског првосвештенства — то је врховни закон, крајњи идеал соцпјалнога хрншћапства" (ра^. 3°°)- Основна мисао и дијалектички метод развића те мисли имају овдје такву искључиву важност, да би ствар, кад би стао на становнште гроФа Толстоја и написао дјело о иоиугитању злу, а оним методом, као и ово, он би написао исто тако огромно, н за многе темељно на очи дјело, као што је и ово. Тврдим, да неће само народ од сто милијона поћи за г. Соловјевим, већ ни сами паписте не ће се особито обрадовати таквој философијн њихова адвоката. На завршетку, ради наше онће ноуке, наводимо слиједеће ријечи Бикентија Леринскога: „Сви истинито православни морају знати, да је њихова дужност слиједећи цркву примати учитеље, а никако слиједећи учитеље напустити вјеру цркве... У ствари и истинито православан је онај, који је у цркви, који је одан тијелу Христову, истини божјој срцем и душом, који не ставља над божанственом религијом, над васионском вјером ни авторитета, ни љубави, ни талента, ни говорништва, ии философије ма каква човјека, но презирући све то и остајући у вјери чврстим, постојаним, непоколебивим, сматра за своју дужност чувати и вјеровати само оно, што је познато, да је то у древности сагласно чувала сва васионска црква, а оно, за што дозна, да је послије уведено једним, ма ко тај био, обилазећи све остале или усупрот свима светима као ново и нечувено, то да призна да се не односи на религију већ ви-