Српски сион

С тр . 770,

Ка Јовану — дошао сн бно, Облик слуге узевши на Себе, 0, Господе, просећи крштења, Ма да немаш, не познајеш греха! Када су Те видели таласи, Од Тебе се убојапте, тад је И Претеча дрхтао, те клпкну, Зборећи ти: како ће светилник

Праву светлост моћн да осветли, Како слуга да положи своју На општега Господара руку?! И менека и воде освети Христе Сиасе! Ти узимаш грехе Ваецелоги човештва и света ! Ив. М. Попови~ћ, учитељ.

ЕПАРХИЈСКИ ПРОПОВЕДНИЦИ.

окрећемо мисао и питање, за иас ново. Ако се коме н не свиди, за»служује, да ју надлежнн не оставе без своје љубави и студнје. Пустићемо тој мисли лет на груди нашег високопреосвештеног Епископага, да му буде што ближе срцу очинскоме ; упутићемо је на колена нашег црквепо-пародног сабора, да му окуша љубав према вери и српскоме нравослављу. Мисао је та: установа еиархпјских ароаоведника; питање је: је ли погребна таква институција? По нашем суђењу та је мисзо не само сувремена, него и нрешна, а нотреба установе епархијских нроповедника непобитна, корист несумњива. Ко хоће да се увери, да је тако, пре свега мора бити убеђен, да је проноведништво у опште нотребно и неопходно, дакле и корисно. Наука свака крчи себн иуга данас штампом и књигом То су њепи проповедници. Штампа јој пијонир књнгењпш мисијонарн. Па ипак и наука, чим хоће да сиђе у нпже слојеве и освоји што већи део друштва, и она нознва у номоћ живу реч. А идеја, идеја ни једна није још освојила себи свет само штампом н књигом, а без живе речи. Јер ндејп нпје довољно да ју схвати ум него она тежн, она мора да прожма душу, да запали срце. И док год буде тако, и док год буде „малпх" н „нишчих", жива ће реч пмати своју несумњиву редност, она ће бити пијонир и мисијонар идеја и наука, које греба да озаре и те „мале", за које треба да се усхпћују душе, да иламте срца народа.

Таква наука са својим божанскпм пдејама .јеет раг ехсе11епсе Христова наука, хришћанство И треба заиамтитн и увек имати на уму, да Хрнстос нпје ни јоте записао. Он је само говорио. Жива реч Његова крчила је пута идејама божанским; ироповед Његова сејала је науку Јеванђелску. Јер те идеје и та наука имале су преиородити свет, спастп човешгво цело а не бпти привилегпја п благо једне касте; јер су те идеје и наука не са.м/) иросвеКавале ум, него н облагорођавале душу. препорађале срце човештва целог. За то је бнла жива реч, за то ће и бити нроповеднпштво у человању хрпшћанства увек од еминентног .шачаја од лучне важности, неопходпе нотребе, песумњнве корпсти. С тих разлога је проповедипштво и за нашу цркву од такве цене п вредностп. 0 томе дакле п не може бити дискусије. Али може бити питања: да лп у иа шој овострапој цркви (а дало бп се ип тати и за оностране) и кад би сваки све штеник иа својој потцији вршио, према својпм силама дунгност проповедања, да ли не би требало то проноведннштво органпзовати студијом неких специјалних прплика и потреба наше цркве п народа? То нитање не само да се може, него га треба по "гавпти. Опо је прешпо. Тим впше јер не с/гоји ни горња претностав ка, да сваки свештеник врши данас н да је врпЈпо до данас дужност нроповедања према својим силама, ; а и за то, што нп тих „сила" свагде пема, да се дужност ироноведања вршити може пј >ле са успехом, шга впше без — рђавих носледпца.