Српски сион

Б р . 48.

С тр . 771.

Наредбе наших копсисторија, којима се вршење дужности проповедања нодручном свештенству „у намет призивало*', нису никад покретале наше проповедништво у напред. Већином су остајале у цир куларнпм нротоколима, као једини. једини, велимо — доказ, да су се на)пе консисторије кад и кад сећале да је свештенство дужно и проповедати. И — ништа више За то те наредбе и нису резултирале успехом. Јер који је наиме свештеник ономенут. укорен ил' иначе кажњен ради неизвршивања проноведничке дужности? А који ј: иохваљен, одликован, унапређен радп нзвршивања? Којем се свештенику то извршивање убројало у мерита у опште или бар при потражи вању бољих парохија, нротонресвитерата и т. д. ? Најновнјом наредбом нречасне архи дијецезалне консисторије од 22. октобра о. г уиућено је опет архидијецезално свештенство „на приљежније н охотније вршење проповедничке дужности". Ми смо се тој иаредби обрадовалп. Не за то што је она у рнште изишла, него за то, што пмамо рааога надати се и веровати, да ће се Његова Светост нобрннутп да се та иаредба не сарани у циркуларнп иротокол, него да ју подручно свештеиство непре стано има на уму и на срцу. Но и кад би и по свима дијецезама тако било, и онет је потребна установа епархијских ироповедника. Претпоставићемо н ту сретну могућ иост. да ће баш сваки свештеник вршити дужност проиовелања. Дало би се иитати: али како ? Узмпмо „ириљежно п охотно" Алн не треба губитп из вида, да ће и та ириљежност на и охотност остајати већином без мањег илп већег успеха. ПЈ)оиоведање је вешгина. За вештину није свако рођен. Нп за нроиоведништво. За то миоги и крај воље и крај труда, ие постизава својом проповеђу успеха. На даље, материјал проповедништва је огроман мпогостручан н разноврстан, а у свакој врсти једнако важан, а особито према при ликама, у којима се иаства налази, Али један свештеник може бити врло вешт, пријатан и усиешан у историјском, други

у литургичком, трећп у догматпчком ал' незгодан у иолемичком пли моралистичком материјалу. Проповедање дакле једног свештеника може да резултира и једностраним само, делимичним усиехом. Пођимо и дал>е. У некој се парохијн иојави јерес или раскол, иидиФерентизам религијозни, па и сап атеизам. Дотични свештеник нроповеда, али не постизава успех п цељ. Сеје семе, ал' једно пада крај пута, друго пада на камен, треће у трње. . . . Паства нма уши, ал не чује. Ударила странпутицом, нотегла у пропаст. Свештенпку пуца срце, а,л' не може својом речи да то спречи. Проповеда, а паства избегава и ирилику да чује његову реч. Не долази ии у цркву. Свештеник ју тражи изван цркве, па онет не помаже. Постао је већ сасвим „обичан", паства се већ и навикла слушати а ненослушати. И ту је онда опасност, религијозно морална развалина. Па где је помоћ? Хајд'мо и даље. Бива, а то не смемо заборавити, да свештепик дође у ироцеп са наством Приликц сдворс ,јаз ламеђу свештеника п народа. Они се разиђу. Нема вере, љубави, оданости у пастве према свешгенику. Свештеник проповеда, ал' успеха није у таквим односимаи приликама. Алп и не ироповеда; а иаства треба поуке и савета. Опасност је, да ће без овога иоћп у вртлог разних порока, иогрешака па и зала. Где је ту онда помоћ ? Пођимо и даље. Иосмотримо људе опакве какви су са свима њиховим манама, укуснма жељама и расноложењем. Уочићемо н ову манију: аеш хо%е иромене, новоааи. Радује се више и сунцу које излази него оном које залази. Цео га је дан гледао, па на заходу га већ заборавља, издовољио га се. После поћне иаузе, носле ноћне иромене већ му се радује на освитку. То радовање лежи у природп човековој — човек се издовољава. Кад се издовољи сунца за пеколпко сахатп, а баш га воли, и баш га треба, и баш га је на уранку радоспо поздравио, — а да се не пздовољи једног нроноведника! Јест, човек се издовољи. С том цртом *