Српски сион

Б р . 50.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 803.

сејање у строгом смислу" : јер може ли сме ли, на је ли и стао који свештеник иа амвон, те ироиоведао безбожност, учио | пороку и греху, хвалио недела и безакоња?! Не, — није ! А да ли се ре може кукољ сејати и друкче? Може, дакако! ,,Јер нема онога жпвога примјера, да води своје парохијане и дјелом стазом побожности;" „ако ко рече да има вјеру, а дјела нема " (Јак. 2 , 14.) — ето то вам је сејање кукоља, ето то вам је сејање „кад људи поспаше." По науци св. ап Павла свештеник треба да буде „углед вјернима у ријечи, у живлзењу, у љубави, у духу, у вјерп, у чистоти " (I Тим. 4., 12.) Може свештеник поучавати Бог зна како лено; може нроповедати врло узвишено и истинито. може му поука нредисати скроз побожношћу н л.убављу, може му проновед од говарати у свему духу вере Христове све ће то остати на празно. све ће то бити „глас вапијућег у иустињп", свр то неће уродити нлодом: ако нема „образа", нема „угледа", пема „жпвог примјера" ; ?ко да кле свештеник не буде лепе п узвпшене речи своје утврђивао и засведочавао ле пим и добрим делима; јер слушати му речн, а не видети и не гледати му дела — није му могуће веровати: „Покажи ми вјеру твоју ич дјела твојијех." (Јак. 2., 18 ) Чини ли свештеник речн својој иротивпо, гада реч своју својим делом тера — у лаж : ,Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата својега лажа је " (1. Јов. 4., 20.) Кад су већ и сами верни дужни битп „творци ријечи а не само слушачи" (Јак, 1., 22.) да колико су више дужни свештеници бити не само уун.тељи „рпјечи" иего и „ творци " њени. Држимо, да није само један свештеник, коме се с нуним нравом може довикнутн онако, као што то св. ап. Павле у посланици евојој Римљанима „ ■ енрејпну" довикује: „Гле, ти се зовеш свештеник, а ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом, и познајеш воллу. и избираш што је боље, јер си научен од закона; и мислиш да си вођ слијеиима, видјело онима који су у мраку, наказатељ безумнима, учитељ дјеци, који имаш углед разума и истпне у за

коиу. Учећи дакле другога себе не учиш; нроповиједајући да се не краде, крадеш; говорећи: не чини прељубе, чиниш нрељубу; гадећи се на идоле, крадеш светињу; који се хвалиш законом, а пријеступом закона срамотиш Бога." (2., 17,—23) Или зар није тако? „Углед буди вјернима у љубави." Колико веру трује како вери тешке ударце и смргне ране задаје та заиста немила и жалосна иојава: шго — где је више, или где су баш и само два свештеника — ни двојица. тако рећи у љубави не живе! Па може лп бити „плода на њиви Господњој", кад тај и такп свештенпк „љубав" сеје ?! Може ли тог и таког „поне ироповијед имати значајнога утиска на народ" — кад о слозп и братском живљењу проповеда? Нема сумње, да је тај и тај брат чудан, да овај или онај брат има на себи какову ману, која отештава љубавно живљење и чини сметње слози и братској љубави: али ако је пко, то су свакако свештеници, и то у првом реду позвани: „Носити бремена једап другога", јер ће само „тако иснуннти закон Христов." (Гал. 6., 2.) „Будп углед у живљењу." Познато је и сувише, да да1 ашњи свет, на и наш свет пати од „материјалне болести," да је и Србину „зинуло срце на новац," и српски син грамзи и жуди за благом и богатством, да и за нашинца важе песникове речи: „Звека злата, то му жеље, То му санци, то му снови, То му срећа и весеље, То му вера и богови." [Јов. ХраниловиЛ „Тврдица.") Па да се до остварења тих ж >ља и снова, да се до тог весеља и те среће дође, у томе се не нази на пут и начин: је ли нут нрав, а начин ноштен. Не! „Данас важи лаж за мудрост, иревара за вештину, неноштење за слабост, отимање и подвала за тециво." („Орао" за год. 1888. „Тешка времена.") Та тежња и то грамжење за новцем и богатством потиче отуда, што сваки данас хоће „лепо да живи II све и сва да ужива." Неко је рекао : „Где себичност завла да, ту је свештенпк лекар." Да, то.ј бо- *