Српски сион

Б р . 50

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 805.

Као што се види, може се св. тајна крштења обавити и ван цркве; али не у својој кући, па још без дозволе месног епископа. — Тако 31-во, а 59. правило истог сабора вели ово: Никако нека се не обавља крштеље у молитвеној одаш, што се у кући налази; него, нека се приступа католичанским (нравославним) црквама и ту да се прими тај дар. — Не буде ли се клирик овога придржавао, . . . пма се свргнути. Са свим јасно — ни у молитвеној о даји, а камоли у спаваћој соби! Но оволнка несавесност не само да је за осуду, већ ствара и големе неприлике. Радп уверења узећемо дога!>ај, који се истом свештенику десио. Кум и бабица сврну код реченог, да га позову у св. храм ради крштења, а он по својој навици хтеде и ово дете крстити ту у соби . . ., а разуме се већ да би у место трократног ногружавања било преливање и то над лавором . . . Не претерујемо ништа ! На његов захтев бабнца му са свим одлучно рече, да то не може допустити н да јој је деда детпњи таково крштење најстрожије .забранио, Запитајмо се, шта би исти свештеник радио, да је нешто одпочео св. тајну кр-

штења, а споменути деда тога ради дошао и са свим праведно истргао своје унуче из руку тога несавесна човека ? Боме би било којешта, а не треба се ни чудити, . . . јер којекакав рад може имати само којекакве иоследице. По ирописима цркве духовни отац кум не може бити иноверац. Познато нам је, да је црква увела духовног оца — кума при крштењу једино ради тога, да одговара како за православно учење свог кумчета, тако и за духовно и друштвено васпитање његово. А то је са свим уместан захтев ; јер каквом се настојавању и образовању можемо надати од иноверна кума ? Не заборављајмо да свако себи вуче! Ма да се ово изрично забрањује, ипак смо на толико примера напшли, да је овог или оног духовни отац — кум иноверан био. Једном нам неки свештеник рече, да је тако што дозволио једино из нризрења према куму, (ваљда да му се не замери?) јер је исти виши чиновник био. Но ми смо тога мњења — а тако и треба да буде — да тамо где је реч о дужности и закону, да ту не сме бити замерке и преговора. За нас је једно главно, а то је, да нам савест буде мирна ! (Наставиће се.)

ШОСВШ&Е ШАШИКСКЕ оге задужбине владалачке, подигнуте по нутрашњости Црне Горе, живи еу спо 7 5 меници витешкога нашега Господара Књаза Николе I., међу којима се броји и Колашинска новоподигнута црква, са којом је показао своје побожно владалачко благоволење према витешкоме народу од двије Мораче и Роваца, ко.ји се неустрашимо борише према турској навали, те је исту о своме трошку 1888. године подигао, у славу светога великомученика Димитрија, а за здравље Његове Свјетлости књаза Димитрија, великога војводе Зетскога. Кад је већ ова црква довршена била, главари Колашински по"зову за освећење Митрополита Митрофана, те је исти 5. новембра са Цетиња одпутовао, и 7. новембра у четвртак у Колашин приспио, гдје је најсвечаније од та-

ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРН. мошњега војничкога и грађанскога поглаварства дочекан. На Михољдан није се могло обавити свечано освећење, почем црква потребоваше неке исправке и допуне, па се морало освећење назначити у неђељу 10. новембра. У очи освећења у 3 Ј / 2 сата по подне у суботу г. митронолит са главарима и многобројним свештенством пошли су да присуствују вечерњи и евеноћноме бдјенију, које је обавио преподобни отац игуман Морачки Михаило ДожиЛ са нротођаконом, те се побожни народ у скромној молитви Богу молио, које је трајало до дубоке ноћи. Истога дана пред ноћ, стигли су на ову сјајну свечаност и гости града Колашина из Васојевића: унравник Васојевићке нахије г. Томаш