Српски сион

С тр. 820.

„СРПСКИ сион. а

Б р . 51.

гдавпца ваша, радујући се срећи вашој овога и оиога света, иоздрављам вам иразнике: „Рождества Христова" и „св. Бо гојављења" — као и стуиање у нову грађанеку годину. -— Мир божији нека је са свпмавама!А Ти Господе Исусе Хрисге, Сине Божији, који си дошао да грешне снасеш — „ стсаси нароц свој, благослови досгаојаие своје, сиаси их и уздижи их до

века и (Пс. 28, 9), јер је царство Твоје — царство свнју векова, и јер Теби припада сила и слава, част и ноклоњење са Оцем Твојим и пресветим Твојим Духом на све векове. Амин! У Карловци, 1891. годпне од рођења Христова, а патријаршествовања нашег друге. Горе поменути емирени Патријарх Георгије Бранковић.

БОЛЕСНА ВЕРА. (Наставак.)

кад народ слуша и гледа, како се В Р ШИ најузвишепија служба — служба Богу; како се обавља најсветије дело — дело Господње; како се подноси молитва највишем бићу, вечном суштаству — „и,ар«о царств!з101рн\-& н ГосподЈ? господсткгЗкнри^х" — шта мора мислити ? Не ће ли зар — не само изгубити свако уважење и поштовање према тој служби и према таком раду — него посумњати чак и у биће тога „цард и Господд," чију службу саме слуге његове тако нехатно и небриж љиво обављају и обављати смеду?! Брло бисмо далеко отшнлн, кад бисмо хтели и надаље у појединостима говоритп; али не могосмо, а да напред речено не наведемо и не сноменемо. Могао би ко год приметити: па овде је реч све о свештенству и то ваљда обичном, нижем; да шта је са вишим свештенством, впншм духовенством ? Народ саблажњава, народ развраћа својим делпма, односно неделима онај, који је њему најближи, који је у његовој околини чија дела он свакп дан види и посматра — а то је без сваке сумње свештеник — нарох, којп са народом — тако рећи — у једној кући живи. (Да ме не би ко криво разумео, напоменути ми је: да се ово не односи на све свештенство, него на изузетке, недостојне свештенике.) Бише пак духовенство у тој крнвнци има удела у толико, у колико би оно — по познатом правилу: „виша воља ограничава нижу"

— могло стати на пут неделпма, коЈе парохијско свештенство чини. А ако то не ће, онда више духовенство пада под сумњу, е је п само таково, п да зар парохпјско свештенетво радн и дела оно и онако, што и како види од вишег духовенства и чини недела — може се готово рећи — по овлашћењу овога И разуме се, да је у томе случају кривица вишег духовенетва виша и већа, него што је кривица паро хијског свештенства Ако је пак више ду ховенство наложило тачно и савесно вршење дужности парохијском свештенству и строго забранило сваки изгред, па свештенство крај свега тога дужност као што треба не испуњава и делима греши: онда је више духовенство криво, што не настоји, да се његова наредба као изабрана најстрожије држи и испуњава, и што не ће, Да „нЕклкгчилиго рлвл" нодвргне заслуженој казни, или да га у крајњем случају из свештенства уклони. II. „Тешко вама књижевници и Фарисеји, лицемјери, што преходите море и земљу, да би присвојили једнога, а када га присвојите, чините га сином покленијем у двоје већијем од себе." (Мат. 23., 15.) Што је у народу израиљском било „пакленијех синова:" људи покварених, залуталих и заведених, томе не беху криви само свештенпци и левити, него и „књижевнпцп и Фарисеји," јер је у неколико била дужност и ових, да народ упућују на ираву стазу и нут живота и да се ста-