Српски сион

Б р . 51.

„СРПСКИ СИОН."

С. тр . 8-21.

рају и воде бригу о томе, да народ закон вргаи и да наређења божја испуњава. Па као што је то било код „изабраног народа," тако је исто и код нашег. За то: „што је мало плода на њиви Господњој;" за то : „гато је у нашем народу нохађање св. нркве и богослужења врло немарно;" за то: „што пошша ироповијед нема значајнога утнска на народ" — за то су криви, гоме су узрок и наши „књижевници," или као што их ми данас обично зовемо: наша интелегендија без разлпке сва, а на првом месту — учитељство. Јер је нагаа, као и интелигенцпја сваког народа — позвана, да са свегатенством заједио дела на њиви Господњој. Радити на бољитку и срећи народној утврђнватп у народу врлину и наравственост, прпводити народ Богу и вери — дужан је, без сваке сумње, не само свегатеник, него и сваки виђепији, угледнпји, разумнијп и интелигентнији син народнн. С тога ако у народу није све здраво, ако је у народу гато труло, гато болесно -— то је том нездравом, том трулом и болесном стању узрок и интелигенција. Иителигенција је у другом реду позвана да „буде углед" и живи пример народу у свему, што је лепо и добро, племенито и узвишено, корисно и снасоносно; л да свештеника у његовом по народ корисном раду својски иотпомаже, никако пак да је према племенитом, родољубивом и богоугодном делању свештениковом нехатна н равнодугана, илп чак и противна. Рекосмо мало горе, да је болести вере узрок „и нагаа пнтелигенција, без разлпке сва а на нрвом месту — учитељи." Учитељи за то, гато би ови нарочито у делима вере и побожности требали да иду руку нод руку, раме. уз раме са свештенством, што онп после свештенства за то највише прилнке имају, и на послетку, што и они имају свој „мали народ," коме — као и свегатеник своме народу — ваља да претходе добрим нримером. Знамо, да се греси, учињени против вере и побожности, нп којем другом сталежу тако јако не урачунавају и строго не пресуђују као свеш-

тенству и учитељству, особито код нашег иарода. III. „Поштуј оца твога п матер твоју, да срећан будеш и дуго поживиш на земљи." Заповед божија о љубави према својим родитељима, или у опште према ближњнма јест друга највећа заповед нау ке хришћанске; и уираво о овој и о прво.ј највећој заповеди — о љубави к Богу „виси сав закон и пророци," (Мат. 22., 40.) Под именом оца и матере разуму се не само наши родптељи, него и сви ближњи наши, а међу првима сви од нас старији, које смо дужнн љубити и поштовати. Љубав п иоштовање према старијима исказује се између другога усгупањем места старијем и иропуштањем старијега испред себе: „Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу гостима ко старији од тебе; и да не би дошао онај, који је позвао тебе и њега и рекао ти: подај мјесто овоме; и оида ћеш са стидом сјести на ниже мјесто," (Лука 14., 8 — 9.) Али верни, та „црква Бога жпвога" (II, Кор. 6., 16.) из неке „шпекулације:" зар да дођу до већег богатства црквеног, да цркви више новца прибаве — погазише ову највећу заповед божију тиме, гато установигае и заведоше, да се за новац „старешинство" кунити може, да онај, који има новаца, не мора се бага тако на ову зоповед освртати!! Или зар није ? Присуствовати св. богослужењу дужни су сви верни без разлике сталежа па и доба: дакле и стари и млади. Битп у цркви за све време богослужења — исто су тако дужни сви. Али знајући да старијим људма са њпхове телесне немоћи тешко пада стајање за цело то време, св. црква — снисходећи немоћп људској постарала се и за то: да и старији људи тој дужности својој одговорити могу, и у ту сврху унела је и сместила је у дом молитвени „и столове, да нам за часак предрже грегано тело нагае," па је одредпла и извесне часове у св богослужењу, када стари и немоћни „грешно тело" своје у столовима одморити могу. (Свршиће со).

4—