Српски сион

Стр. 4.

„српеки смои."

1.

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА Њ. ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА, Г. НЕКТАРИЈА ДИМИТРИЈЕВИЋА, ЕПИСКОПА ВРШАЧКОГ.

по Вожијој милости православни Епископ вршачки, панчевачки, белоцрквански и т. д. Питање је дакле, које еу и какве еу то потребе, које нам толику бригу задају? Потребе те, да их редом не иаводим, јер би нае то далеко одвело, може еваки еназнти, и еазнати, који цело натне данашње живовање и у кући и ван куће, нотанко нресмотрн и испита с мерилом: шта је еве човеку неизбежно нуждно, да може да иостоји? шта ли нак природа наша не шпте тако безусловно, да без тога не би моглн постојати? У том нресматрању и испитивању, ако је само озбиљно и искрено, одмах ћемо приметити и уверити се, да су данашње по-

вему пречасном свештенству и васколиком богочастивом народу благодат, милост и мир од Господа Вога и Спаса нашег Исуса Христа, а од Нас Архијерејски поздрав и благослов! Посћтил ^Б нб 1 остб с 'вБппе Сиасв НаШЂ ВОСТОК г Б ВОСТОКОВЂ И Су1Ц1И ВО ТМ>> И сћни обр^ћтохомЂ истину: ибо ОТЋ Д'1»ВМ родисн ГоспедБ. (Св^тилент. Праздн.) Свима нам је познато, јер сви нодједнако оеећамо, да еу ирилике, у којима данае цео свет живи, врло тешке, да се већ једва могу еносити

Човек је од вајкада имао да ее бори требе напге већим делом само уображене,

еа разним тешкоћама и иеириликама, које му природа на еваком кораку еирема, али тако оиште, тако трајие невол.е као да није никад било, као даиас. Природа је она иста овиа, која је и ире била, шта више, човек је иронашао ередства, којима може да нринуди ирироду, да му више илода и кориети даје, него што је ире1>е давала; па шгак ее данае теже живи, него пређе ! Одкуд то долазн ? Долази у ирвом ]»еду отуда, што су даиае и код појединца и код иородице, иа чак и код саме државне, потребе тако многе, разноврене и огромне, да сваки еве силе мора да наирегне, да само један део тјгх нотреба намири. . Цео свет данас вшне треба, него што има. Ту лежи један од главних узрока свима даиагпњим неприликама, које су занста тако тешке, да нод њпховнм теретом хоћемо да клонемо. У том ноложају света је дужност сваког евесног члана у народу, да најозби.т>шгју нажњу овом иитању поклоии, и да потражи начине, како ћемо ее велике ове невоље опростити моћи. И то морамо брзо чинити, јер времена на то немамо мггого, погито нас је снага веЈ! издавати иочела.

те да 6и зато сваки и лепо и дооро и поштено живети могао, само кад бн имао дово.тшо душевне снаге, да ее п.пх одрече. Но тога на жалост у данашњем другатву иема ; него иа нр(Ггив впднлго да радп подмирења тих уображених потреба, многи и многи еву снагу утрошн и иетроши; делог ее века мучи и напреже, без да ее еамо п једггог тренутка у целрм свом животу пуно задово.Ђним осећао, и без да је иоред евег труда и папора, било ееби, било својима што год од вредиоети ирискрбити могао. Други оиет, кад пе може вигае правим путем да корача, оглугаи се према савеети својој, према нравди, на и ирема погатењу, те корак по корак дотле дође, да ни од каквог и најгорег средства не зазире, ако само њиме ностићи може цељ сврју: да те уобра;кене нотребе намири. Отуд данас толико нреваре, толико проневере, и толико — самоубијстава, и отуд долази то, да данас иико ником не верује, него један од другог зазире и преза. У таком друштву, наравно, да не може бити слоге, споразума и љубави, јер сваки само на себе и о себи миели, иа та себичност сваку ггек]>у бол.ег, нлеменптијег оеећања, и еваку врлину угушује.