Српски сион

Стр. 23.

крионе, да те евоје злехуде прилике сам својом радњом на бо.г>е ОЈ;рене — наш народ. у опште одан немару и летаржији, очекује, да га овако, или онако уређена автономија спасе од пропасти, изгледа, да га овај или онај патријарх, или еабо]) унапреди и уерећи. Међу тим јаеиије ,је од еунца, да нема те автономије, нема тога нат])ијарха ни еабо])а, којн би могли наш народ унапредитн н иаш нрквено-нроеветни живот консолидовати и развити — дотле, док смо сви ми као народ такови, какви смо. Ако ми и у будуће останемо они, који смо до еад били, ако ее будемо већином извлачили иепод својих дужноети, ако останемо и нада.ве апатични и неволлш према духу оиштег нашег црквеио-просветног напретка, ако узроке општим нашим неудаћама и неуенееима пе будемо тражили у себи самима, веИ у институцијама, у иојединим иа циљ узетим личностима и сиољашњим околностима , ако ее сви скупа и сваки појединце не будемо својеки и одаио, ревноено и одушевљено заузимали, да животом и радом својим оживимо нагие мртве автономнс установе — и мајзад — што је: ложда ионајважније — ако ие затремо демонско семе оиште неслоге раздора и раетројства у народу, — онда је мртва нада, да ће нае ма како добро уређена цркв. нар. автоиомија усрећити, онда је елабо уздање, да ће нам моћи и најделатнији и најродол.убивнји Патријарх иомоћи — онда је таште очекивање, да ће икоји сабор изнаћи ередства и начина, да нае поведе ешурним нутем онштег пародног и прквепо-нроеветног иапретка. Ц]жва, школа и народ наш, то су ;киви организми, који могу живети, наиредовати и развијати се еамо тако, ако у свима жилицама тих организама тоила животна крвгџ1 ври, и' ако сви органи своју сиецифичну радњу тачно и уредпо свршују. Захтевати од главе да ионесе тело у извесном нравцу онда, када еу ноге евоју услугу одрекле, — очекнвати од мозга да он сам ради и уради оно, што се само рукама може урадити, — тражити у срцу бујна крвотока онда, кад су не еамо вене и аорте, 1? е1) н пајтаи>е крвоточне ж - илице уеахиуле

— то је исто тако безразложно п неоиравдано, као што је н неприродио и немогуће. Да може организам нашега па])одпог бића живети, постојати п развијати се, за то је пужно, да су сви органн, са целим организмом, а уједно и између себе у тачном, пајбољем складу, нужно је, да су сви 0])ганн здрави и окретни, да еви евоју спецпфнчпу радњу најтачније свршују, да ии једап од њих не ремети узајамни еклад н иравилни одношај, да ни један не иречи укупну радњу, која из главе потиче снецијалио: да се ие згрчн рука баш онда, када би радити требало, да ие угаие иога онда, када би глава извееним иравцем тело иовести хтела, да пе зажмури око онда, када би дух баш гледати хтео, да не заглухне ухо онда, када би душа чути и слушати хтела. Погледајмо сад организам нашег народиога живота и размотримо: да ли су сви органи сложии и складни, да ли је еве чило, здраво и окретно, да ли се еве леио иопуњује и узајамно помаже, да ли је рука и нога радна и послушна, да ли је око бистро, а ухо отвореио — да ли је зби.ва све у евоме реду, као што би требало да,је. Почећемо разматрање с тањега краја, разгледаћемо најнре како раде оне најтање жилице, они основни и најфинији органи нашег народног живота, у којима је управо извор животу и безусловна основа опстанку п нанретку бића нам народног. Почећемо у овоме чланку са црквеним оиштинама. Наше црквене оиштпне то су основни елементи, из којих је тело нашега иарода еаетав.Ђено. Оне су бпло нашега народног жпвота, а уједно су и тоиломер прквено-нросветних тежња народнпх. Ако је црквеннм општинама добро, онда је добро и целоме народу, • а ако оне у своме животу иате, страдају, заоетају и нропадају — онда с н.нма п цео народ наш, као целина, ириродним иутем, пати, страда, заостаје и иропада. Ако наше црквене општине пррвејава дух општег народиог и црквено-просветног нанретка, ако црквено онштинство љуби цркву своју, као милу мајку, а пази шко лу своју као зеницу ока свога — ако чува црквено, онштинско н школеко и.мап.е,