Српски сион

Стр. 36.

Бг. И.

НЕЗ ВАНИ Р1 који је преосвећени г. Епископ Никан сабориој цркви кардовачкој на дан по< Жак° да се лриберем, како да разведрим душу и да осоколлм срце, кад већ сад осећам да нлје лака млтра архијерејска ни онда, кад се ова и ради саме свечаности — понесе па глави; нити је лак ни обичан овај жезал архијерејски, када га лрихвати рука владичалска — л као само обележје духовле л управне властп архлпастнрске. А да каква тежина лежи тек у самоме лозиву, којем има да одговори онај, којл је лодичен са оваковим знамењима сјаја и достојанствености лрквене? Човек би се морао да престравл, кад премери величилу оваковог лозива. Блти човек, а бити уједно л светац, голема је задаћа; а не бити оно што треба да је, бол.е да се ни владпчно није. Па се не треба чудити, што се пађе .т.уди, којл не могу лако да се нрекр-вају, да то „иго" понесу на раменима својим, и што савестност л])еза од надобичне н готово надириродне жртве. И онет се човек некако рабри п поверује себи: да ће знатп и уметл, да достојло понесе то бреме духовно, да ће моћп да пзпађе и да спасе — заблуделу овцу еванђелску. Поверовао сам себи, својој доброј вол.и — па и ако врло тешко — одважио сам се, да примим у руке крму великога брода епархијског, брода велнке п простране епархпје Темишварске. Како ћу п на колпко ћу моћи одговорити томе великом и узвишеиом месту и иоложају своме, то Бог зна, а свет ће видити.

ЧНИ ДЕО >§!» р п оповић држао 12. декембра 1891. у !ећења свога за епискона темишварског. Једно, што још са овог места смем обећатл, то је: да ће ме загревати л.убав и оданост према цркви мојој н народумоме, као и према општој мплој нам домовинн [нашој. Но имам дуга, којн мијош данас одужити ваља, а тај је у нрвоме реду најусрднији израз моје лајвеће благодарностл ГБеговом царском н аностолско-краљевском Величанству — иајвећем Господару иашем Францу ЈосиФу лрвом, па лајмилостнвијој потврди за епнскона богохранпме енархије Темишварскс, која највиша крал.евска милост опомип.аће ме за целога живота мога на неограиичену верност и одаиост нрема цару и краљу, као н прсма целом прејасном владајућем дому —• узвншеног земљегосподара нагаег. Благодарим од срца н високој кр. угар. влади, што је овоодпоснп закључак светога Сллода благопзволела подкренитн и ноднети ГБеговом Беличанству на највшпу потврду, за коју благонаклоност дугујемјој тцајшш п истиплтнм прпзпан.ем својим. А шта тек да речем Баптој Светости, великп благодјетељу и милостивл локровнтел.у мој ! Од ране младости наше заједно смо се учили, друговали, пријатељевали; на ево и данас нод старе дане наше састајемо се и долазнмо у један и исти — највипш н највећи овострани град духовни — у светп Синод паш: да заједнички чувамо стражу на освећеним дверима најсветпјег олтара божијег, да чувамо лркву п народ у црквн, којн се, дај Боже, до века разгревао на јаркоме сунцу — светог и поносног православија свога. Па како Башу Светоет обасипа — тако