Српски сион

Б р. 3.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 37.

рећи вечита милоет божија, вечита ерећа; то је и мене иочела да грли срећа од оног часа, од када сам се дотакао крила и окриља Вашег. Већ на завршетку једпе године дана, ностадох еиискоиом; на дај боже, да та срећа буде права срећа нркве натпе и народа нашег у енархији мојој, јер ја сам се нотиуно срећним осећао и у манастнру. Примите Ваша Светост моју иајвећу и најусрдиију благодарност на данас нада мном милостиво шшољеној благодати архијерејској с внше; а моја синовља оданост и неограничена нриврженост нрема високој особи Вашој — н онако је урезана у дно срца мога. Благодарећи из свег срца светоме Синоду на милостивом гмбору, благодарим Вама, ВисокоиреосвеЈитена Госнодо Епискони, на милости и труду, који сте нодиели око носвећења мога :;а енискоиа и номогли измолити благодат с више, која „кожесткжнлА клагодатћ всегда не/ИОЦЈнаА 1Цк1Ч^П"А 11 0СК$Д , кБ4КЛ|1аА КОСПОЛНАЕТх" па коју благодат божију и иолажем сву наду своју, да ће ме оснажити духом својим светим, да лашие нодигнем и понесем крст на нејаким рамеиима својим, у овим тешким данима но нрквено-народне одиошаје паше. У цркви, тој устаповн божнјој на земљи, пма тешких и суморних дана и часова скоро исто тако, као што их има код установа, које су ионикле 1« умаљудског, 1!Отекле од руке човечије. Цео живот, цео век борба је мучна. Бива, да се но неки одломак времена — тако рећи одмара и благује на крилу срећно уређене установе своје: где све тече мирно и редовно, где је иоле наштећем се радину угодио и живити и дедати, и где се подпуно разумеју и узајмно поднома;ку и они који раде н они за које се ради. Тако је то било некада и за оних

срећнИх времена, када је народ наш у својој цркви видио на земљи срнско небо своје, када је у њој тражио и налазио утехе своје; са њених освећених недара црнио једрине и ведрине, кренио дух и челичио срце своје, те је готов био, да свакој онасноети — долазила оиа ма са које стране — смело и отворено у очи ногледа, Јест, Србин је јаки, док је јак у вери својој, док привезује и срце и душу — за нравославну српску цркву своју. Данас, као да није више тако. За данашње време могло би се рећи, да се оно у коштац ухватило с небом, да се у коштац ухватила воља људска са вољом божијом. Па отуда су и настали ови тешки и мучни дани и но цркву и ио служитеље олтара Госиодњег. Но не тражи ни наш епископат нити наше свештенство, да се и данас, када се муњом пише, иаром вози, зраком нлови, да се н данас одмарају и благују, као што је то некада — донекле и иодиети могло; и оии разуму време у којем се живи, па н вољни су и кадри су, да свом снагом пораде за добро цркве и народа свога, као и за једру и здраву просвету милог им иодмладка народног. Но како црква ннје само својииа и брига енископата и свештепства нашег, но је својина, па треба да је н брига васколиких овостраних срнско-иравославних синова својих: то ови треба да и испомажу оне, који су тако исто синови цркве и народа нашег, а који су већ но самоме звању и ноложају своме у нрвоме реду нозвани, да одрже и да сачувају цркву — на основном темељу њеном. Ни једног од наших синова не би смеда да буни, ни да на страниутицу заводи ничија ту1,а мисао, која се пије родила ии однеговала на крилу свете матере нркве наше; већ би имала да га руководи и да га загрева она мисао и оно уверење, које