Српски сион

Стг. 60. —__ .....

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 4.

добри хришћанп? Треба, волп, да иомншљају на то, да је она земља за њих само привремено пребивалнштр, а да Ке нм иравн жнвот те]; на ономе евету бити. 1Го очекивајућн будућн жпвот, једни се на овоме свсту вал.ају у пзобиљу, а други немају ни леба. Богаташи ће давати на ономе свету рачун о унотребн свога богатства, а снромаси ]1С бнтн награђенн ::а пл1хово лншаваље на овоме своту. Тај мистицнзам неКе нматн Вог зна наква уплпва прн решавању социјалног ннтаља. Оетавнтгг, да се то пптаље реиш на оном свету, то је ругање са ов им'светом. Социјално пнтањс не тиче се онога, него овога. жпвота, те овде на земљи треба га н рсшптп. Леон XIII. мисли, да је нашао то решење у томс, да богатаиш чпне мплостпн.е спротнњи. Како он рануме ту милостињу'? Пре свега богаташ треба да задржн за себе све, што је њему н његовој нородпци потребно, Он нма право на нрнстојну егзнстенцију. „Ппко, всли напа, није обвезан, да нотпомаже свога ближњег, а да <>д себе, или своје нородице закида, нити да одузпма штогод од онога, што је потребно за н.сгову особу, да нристојно н простраио жнви." Са таким ограиичењем сводп се милостпња иа иншта. Раденнци не траже мплостпње, него пристојну наплату за њпхов рад. Иоштен и честпт раденик не проси; он хоКе да заслужн своју надницу; он хоКе, да та иадиица буде довол.но награ1>ена. На тако рсшење треба да ее дође. Шта хоће Леои XIII. са том својом милостпн.ом, особпто еа онаком, која ће увек битп скоро ннкаква? Који богаташ неКе увек миелитн, да му корист и благостање нала;ку г Да штедн за себе н за евоју породнцуV „Кад когод задржи за себе толико, колико му је потребно за прнстојан п сјајан живот, вели напа, треба да бацн сувпшак у крпло спротпњп." Но хоКе ли богаташ икада нмати сувншка, кад по својој вол.н буде унотребл.авао на свој прнстојан н сјајан агивот? Тај иристојаи и сјајан живот исма одређене границе, п богаташ је неће ни нрнмнти. Он је у том погледу сам еудија, колико му треба за и.егов положај и сјај; то зависи од његовог укуеа и његовнх навика. Папа тако ограничава давање мнлостнње, да се оиа своди на нннгга. Леон XIII. богаташима новлаКује, а сиротнњу унућује на будуКн живот. Још један иут да кажемо: Сонијалног интања ие тнче сс будуКи, ио садањи живот. Леио је то мистнчким слогом казати, да су сви људи браћа; али кад међу том

браћом једни ужнвају свс, а другп иемају ништа, онда јс то чудноваго братство. По иапн рпмска црква има доктрмна н пнстнтуција, које могу решнти социјално пнтање. Па за што пх није никада уиотребила? За шго тек данас о томе мисли? За што црква ннје ништа учннила. кад је иад народом имала неограннчену моћ? За целог средњег века сав иосед је бпо у рукама гоепоштине, бнскупа и абатија. Шта су тц еветовни и црквени богатанп учпиили за народ, који је чамио у незиању, скапавао од глади, и живео у најгнуснијем роиетву? Ништа! Ако ее хтело да докаже, да римска црква може да рснш социјално питање, иека се најпре докаже, да је она то чинила, кад је бнла евемогућа. Алп је народ бно баш онда најснромашннјп, онда се е њпм најгоре поетупало, кад је римска црква била свемогућа. Да се њој данас иреда решење социјалног питања, не би боље раднла, него што је нрнје. Леон XIII. ее можда томе домишља, јер иознва државу, т. ј. све в.ладе, да се дође до решења, о коме говори. Он се у том иогледу упустпо у опшпрно разлагање многпх онштих посматрања, међу којнма иалазпмо п то, да државе треба да се споразуму, како бн раденнци. имали станове н одело, и да се е њнма не поступа сувнше рђаво. Је ли то доста? Ми мислпмо, да није. Храна би нешто н значпла. Пе еамо раденику треба, да може живети, стан п одело, него то исто ираво припада н њсговој иороднцп; а кад раденик остари, те не може више да ради, треба да је штогод заштедио, што бн га сачувало од невоље, па да безбрнжно нроведе носледње дане свога жнвота. Је лп то еувнше нскатн од онпх, који се богате њиховпм радом, да од својпх каншарскнх доходака одузму, како би сс тај екромни ноложај осигурао онима, који су својим радом створилн њихово богатство ? II ми, као н Леон XIII. нрпзиајемо, да међу раденицпма пма л.удп, прсма којнма не би требало имати обзира, и чију бп обест требала држава да сузбијс, алн, ако је, у онште, право рећи, да драгава треба да учинн своју дужиост, не би лп ес могло и заннтатн, које су пронпси те дужности? Она треба, вели папа, да бдн над ирнватннм ноеедом;. али, ако је тај посед задобпвен неморалним начпном, треба л' га ноштовати? Нс би ли у том погледу могла важпти Придомова нзрека: ..Посед, то је отето добро?"