Српски сион

Бг. 4.

„СРПСКИ СИОН."

Стг. 53.

тај свештепик нема шта ноирављати у евом владању и иоиашању, на евојим делима. Ту онда помаже еамо варијација, промена и то стална н трајна: промена свештеиика. На поелетку јопг нешто. „Стииендијама ишколовани епархијски ироноведници имали би се искл>учити од нраиа потраа;иван,а парохнје п нротонресвитерата бар нре 12 годпна проиоведннчке службе." Дакле би еиархијски ироповедници после 12 годнна службовап.а постали сталпи нароеи, предало бп нм ее једно место, у коме би они стално пребнвали вршећи у п.ему службу и])оноведиичку и настирску. А да бн тада и код љнх, као н код осталих нароха могли настцаити сви нрн»еденн разни случајевн, ево дока:т самога г. Јеремића: „Радује се свет више сунцу, којс излази, него оном које залази цео га је дап гледао па па иаходу га већ заоорав.м, из^овољио га сс. . . . Кад се н::довол.п супца на неколлко сахата, а баш га волл, а баш 1'а треба и баш га је на уранку Ј>а,(_оснд по.цравио . а да се пе нздовол.п једно]' проповедника!" Па кад је тако, то би онда морао — ако ннчега другога, а оно иромене варијације, односно уживатБа — делектацнје ради — и пастви, вернима тако одличног и оиробаног пароха — проповедника одлааити ради проповеди, — друпк иови епархијски проиоведник! Није ли то чудповато, управо смешпо ? Даватп и слатп пекога у номоћ ономе, коме иомоћ пије пужна! И пе 1.е лн бнтн можда то дотичпом нароху — иекадашљем енархијеком проноведшшу — тешко жао, иа и иротнвно ? Ми знамо, шта је нобудило г. Јеремпћа, да истакне ову „нову мнеао": хтео је да се што више и што боље задовољи „ иотрсба и религијозно-верска и иаравствена цељ и ; можемо да мислимо н да верујемо, Да је нодижући свој глас у корист „уетапове епархијеких нроноведшша" имао на уму аноетолско наређеље, одноено дух и смиеао 14. правила св. аиостола, у коме се каже: „Епискои не смије, оетавивши своју енархију, заузимати другу, ма и од

миогих иа то наговаран био, осим ако буде какав оиравдапи узрок који га иобуНу.ј с да то учини, као изглед, да може вигиу корист својом благочастивом ријечп иринијети бнима. који су тамо ." (Милаш „Зборнкк правила.") Но по мом схватању и разумевању разлика је и то не мала између духа н смиела овог апоетолског правила и измећу „установе епархијских проповеднпка" онако, како ју то г. Јеремић замишља и жели. Јер док но приведеном иравилу „епнекоп оставл>а своју н заузима — стално и трајно — Д1>У Г У еиархију уз изглед, да може вишу кориет евојом благочастпвом ријечи нринијети онима, којисутамо:" дотле „епархијски проноведннк" боравн у неком месту вршећл нроповедничку и настирску дужност само донекле и иривремеио, наиушта за тим исто место остављајуИи у њемј старог — „еувише нознатог, тривпјалног, обичног п неинтерееантног" нароха — евепггеника, кога је обнажио и лиипш и опо мало елаве и угледа проноведшгчког, што га је нстн свештеник-парох код својнх верних прнбавно и задобио. Док' но апостолском правилу „еппскоп" неки заузима „другу епархију," у којој н.ема еиискоиа , а прелази у исту „епархију" не ради промене н уживања, већ ради „више користи ": дотле „енархијеки нроповедник" долази у неко место, где већ има један и то обично логиији ироиоведник; долази пак — могло бн ее рећи — више „иромене," него „користи " ради, а п ако је какове користи, то је тренутна, ириврс■ мена , јер кад паиусти проновед „епархијски," а прихвати је стари „обични и нознати" проповедннк — мал' те не ће етварн иовратити се у оно стање, у коме су и до доласка епархијског нроноведника бнле?! То је ето, драги читаоче," моје размншљаље о „новој мисли"; то сам имао навеетн п нрнметити против „установе енархијских проиоведппка." А је ли све тако, као што иаведох — ето размиели, ирееуди и знај, да ми нс ће бити ништа нротивно, шта више радоваћу се и бићу ти захвалаи, ако ме еа странпутице на нравп пут нзведеш.