Српски сион

Стр. 54.

Кад ое ироучи нриведено, тад излази ово: „устаиова еиархијских проиоведиика" имала би ту добру стра ну, што би задово.павала ,,људ<з иосмотривши их онакве какви су са свима њиховим манама, укусима, жељамсо и расаоложењем"", што би задоста чинила оиој људској „манији: свет хоКе иромене, новости " — то је несум/оива корист те устаиове. Но бојати се је, да ,,св.ет" не ке како год „хтети" и желети брзе и честе „иромеие и новости"; да се не ће размазити кано мало дете, које се брзо ,,издовољи и једне сиграчке! Да, то је несумњива „корист" — ако само то „коришћу" иазвати смемо н можемо: да се у ироиоведи „људи" :;адовоље и то с обзиром на љихове „ мане и укусе, жеље и расиоложења ;" и ако доиустити смемо и можемо, да је цељ нроноведи „ забава и уживање а ие друго штоУ Иначе: пе бих ]»екао, да ће „установа

енархијских нроповедника бити корисна," као што и не верујем, да је „нотребна." Можно, да ће нам та устапова, ако баш п ие „многа" — што врло сумњам — а оно бар по нека „добра учипити," а.ш др;ким, да је више него несумњиво, да ће нам и доста квара нанети. А што се тиче „потребе н религијозиоверске II иаравствене цел.н" — то бпх рекао, да се њеном ,, захтеву" и даиас може задоста учинити; иостарала се црква за то још из ранијих времена. Та ако хоћемо строго, ми данас имамо не само „еиархијошх, и већ н — „ окружних ироиоведника," с тога нам и није „иотребпа устапова" иек-нх особптнх, парочптих „енархпјеких проноведника." Но о томе у идућем члапку, под иасловом ,, Еиархи]<'ки и окружни ироио■ ведници." 3. (15.) XII. 1891. Нарох Богољуб Мирковић,

Ш Џ § 1 <9 * I-1, говорсна на св. Николу о црквеној слави у Бпшфалубп.

даубазш! Христијани! Ево пам п опет осваиу радоетаи дап ев. оца Николаја, заштитиика ев. храма овог и опћиие паше. С радосиим ерцем поврвсше данас нз целе околине мнлн родовн, нријатељи и другови иаппт, да пам славу пашу увеличају, да с нама ироведу неколико радоснпх тренутака, ио етародавном обичају нашем српском. Свети храм овај — хвала Богу испупн се данас, као ретко кад преко године, па нам се ево нружа згодна прплика, да се уз црквену славу ову, искрено цоразговарамо и чему год кориеном научимо и поучимо. Овако су некад стари иаши радили, иа многа народна дела, која је чак нсторија забиљежила, поиицала су на црквеним славама и зборовима. Ту се је од вајкада пружала Србииу пајбо.па нрилика, да срце своје излије пред рођеппм родом својим, нред најпскренијим братом н иријатељем својим — пред Србииом!

I ако су раднли стари напш, иа тако раднмо и ми, ако хоћемо да будемо прави потомци њихови, ако хоћемо од славе и стварне користи да имамо. Па о чему да новедемо разговор, о чему да нрозборимо? Чиии ми се као да чујем глас срца вашег, где мн на нитање моје довнкује: „Збори — ако умеш — о јаду невидовном, што пајвшпе замућује ноглед наш, кад у будућноет нашу ногледамо, — кажн нам — ако умеш — шта нас сатпре, шта нас троши и тамани, да су ево у овој леној земљи Барањи, друмови скоро већ пожељели Србаља?! Зашто иам оићине наше једна за другом тону и неетају?! Ле ли то неизбежна судбина бедиога Србина, да свака стопа земље, на коју он крочи и коју у крвавом зноју лица свога од дивјаштва отме, п снажпом мишцом својом у ирави земни рај претвори, коју по хиљаду иута својом крвљу залије, —да му свака та стона земље, еамо гроба иружити ,може, у ком ће