Српски сион

Бг. 4. „СРПСКИ

да иоложи уморие кости евоје, да и п.хша још боље подгнојн ту етону земље, на којој ће и:за њега туђин да учврети и оеигура савијено гњездо евоје?! .... „Реци нам— ако умеш—зашто нас баш ево у ово последље време, кад је престала снла и ратови, — зашто нас баш сада, у мирио доба, иајвише иестаје и нронада? Та нздржали смо ми силне буре јг невоље, од Ј ;ако у ову земљу до1,осмо. на иас ие сломшие! Борисмо се са наншм славним деснотом Штиљаном против крвожедног Турчпиа, заустав.Бајући груднма пашим навалу п.сгог.у онда, када је већ довде све прегазио, па је нретио да ће и сву паревииу ову прегазити. Па иас јеиносле Штиљана остало још мпого н много, да дамо јунака и за битку мухачку, да и тамо загатимо телима ногииудих јунака наших Челнн Поток н Каратицу, па да нас ннак ие иестапе, пего да још као скоро јс.дини становиици ове земље, п турска раја будемо! П])ешла је и турска сила, п нае је још увек било, и то толико, да су иас и унијатили, само да би нас нроредили, још пре, | ио што нам се друга браћа нод Чарнојевпћем иатријархом у ову царевину досе- ! лише. И ми иреживесмо и крваво уиија- | ћен>е, на дочекасмо и бееие чете Ракоцијине, да их иод I Гечуј ом и Шиклушом — у друЈ птву са иашом храбром браћом Граничарима научимо штовати сриско име, и тражити | прпјатељство патријарха срнског! Преживесмо сва ова чуда и нокоре, залисмо крвљу и нокрисмо лешинама јуиака паших еваку стопу краспе земље ове, а еве у иади, да Ке кадгод у далекој будућиоети настуиити боље време, кад ће плодове жртава тих уишвати иотомство, што ће благосиљатн жртве и нодвиге в])лих предака својих! И — иисмо се нреварили, боља времспа су наступила, и сви народи домовине ове уживају данас плодове нетдаших жртава—јесте, времена су настуиила боља , али... у том бољем времену, ето нас све мање и мање има овде, иа смо већ близу, да нам се у овој красној земљи Барањи, ископагроб!" „Кажи нам — ако умеш — шта је "томе узрок, ко је томе крив?!" Чујем овај очајни глас за будућност евоју забринутог Србина, а срце ми обу-

СИОИ." Стг. 55.

зима страва, да нисам дорастао, да иа нитап.е ово нотпуна одговора дадем, јер осећам тежииу и величниу његову. Миоги су узроци, због којих наш народ у овом крају тако иагло пропада. Све те узроке можемо поделити иа двоје: једни су, што из пас сампх нотичу, дакле их сами стварамо, а други су, што сноља долазе и па које ми неносредно утицати пе можемо. Ови други узроци дакле стоје изван нашег домашаја, иа за то не ћемо о њима овде ин зборити, него ћемо еву пажњу пашу унравити па опе прве узроке, који из нас самих иотииу, а баш и јесу најважиији узроци наглом нестајању нашем. Јесте, браћо, руку на срце, иа нризнајмо, да смо своме злу сами највшне криви!

Најтврђи темељ иашег иародпог бнћа, иајбољи п иајбодрији стражар народног нам живота, беше без сумње од вајкада света црква паша нравославна. Од како је С])бип у крило јј.сзино ступио, од оио доба му и ночиње славна прошлост његова, на њој му је осиоваиа величина његова. Сав живот Србинов прожман је, нроникнут је био начелима еветог нравославља, тако, да му је оно у течају векова другом нриродом његовом иостало. Кад је Србин у славн својој био, цркваму је била сјајном круном славе његове, кад је Србии у беди и невољи цвилио, црква му је била једина утеха и нада! Та крст часни светлио му је у најп,рњој ноћн беда и певоља, та оп му је једнпи гријао, кад га је одасвуд студен стезала, срце у груднма, да ие угине у њему скуиоцено семе народне му „слободе златне". Јесте, драга браћо, црква је нравославна Србина у злу одржала, она га је од нропасти очувала. Претци напш, ти див-јупаци, што иј Г дела мало прије само нешто сномеиусмо, били су верии и одаип сиповн свете цркве православне, у срцу њиховом живела је вера, па је и њих оживљавала, тонли зраци часног крста обасјавали су нородични и.мшот Србинов, он је био светао и ејајан. Уноредимо сад живот предака нашнх са животом наишм! А — зар се може уноредити сјајна светлост сунца са мрклим мра-