Српски сион

С ТР . 56. „СРПСР

ком дрие ноћи?! Зар ее може уноредити мирис босиљка са одвратним задахом? ! Ако се то може, онда се може н живот нанг верски и Фамилијарни уиоредити са животом иредака наших! Жалосно је — ал' истина је! „Ама човече, не говори тако — рећи ће мн можда ко — та ено и даиас још сија часни крст на кули нравославној; та ено н данас јо1н брује звона нравославна и јавл>ају широм бела света, да није умрла вера у Србина!" Заиста сија часни крст на кулн нрапославној, што га нретцн нодигоше, заиста брује звоиа, и нозивају Србе у храм звона брује, али у храмовима све већма одјекује иразнина! Света литурђија поје се нред престолом свевншн.ега нонајавише мећ нра:шим зидовима, јер потомак онога Србина, и1то је негда са оиасношћу живота свога нриљежно полазио свету литу})ђнју, данас ие осећа више нотребе да се Г>огу моли, гвему је иотребније, њему је прече, да у празиом сокачком разговору н иротериваљу нроведе свету недељу или празннчнн дан, него ли да се са браћом у скупу, за своје добро, Богу номолп! Завнрили смо у храм, нашли смо га ионајвише иразног, — завиримо сад у кућу Србинову, ваљда ћемо ту наћи, да у љој царује света вера иравославна, ваљда ћемо ту наћн остварена начела ве]>е Србинове, као што то иекад беше ?! — Ту ћемо вал>да наићи на право светилиште Србипово, где се негује побожпост, љубав према Богу и ближњима, где се усађује у срце малене Сричади поштовање родитеља и старијих, где се нодижу у њима н остале све врлине, с којима се Србин од иамтивека ноносио и дичио; — та ту ћемо морати ваљда застатн па рећи: „Слава Вогу, та лсива је вера у Србина!?" Да је среће, тако би требало да буде, као што је то некада тако и било! Српске куће бпле су негда расадници христијанских врлина, где је мати још над колевком милог чеда свог палила у срцу му пламен л.убави сп]>ам свете вере иравославне п имена срнског, да га инкад вшпе не угасе нп најужасније буре, што га доцннје у животу сретају!

И СИОН." Б Р . 4.

И данашњп дан се у домовима срнским одрањују Срнчад и Српкшће, —- алп како ? Место побожности, место малених молитвица, што би их речица тепајући говорпла, просипљу се из невиних усташца њихових гадне псовке, страшне иогрде, на С ])амоту вере а на још г]»ђу срамоту оннх, што нм те речи, тај љути отров, у уста дадоше! Чим нам дете проговори, већ га почнемо учити злу, на то зло заједио с њиме раете, иа се и сами зачудимо, кад у одраслој децн нашој видимо само коров, а и не слутимо, да смо га сами заеејали! У место трезвеног и мирног договора, сретамо но кућама свађе и раздор, а раздор кућу не иодиже, већ је из темеља раекопава! Загледали смо у храм, пашли смо га иразног; загледали смо у дом Србииов, на шта смо видели ? Јесмо ли видели илодове опе живе вере, што је некад Србина оживљавала, што га је чинила тврђим и ностојаиијим од станца камена? Са жалошћу морамо нризнати — несмо! Хеј, да иам је сада још могуће загледати у храм душе Србинове, у срце његово, да ли бн ту нашли жпву веру Србинову? Да иам је то могуће, не сумњам низа часак, да би ту нашли живу веру Србинову! Нашли би ју живу, али претриану завишћу и мржњом, сапутану сујетом и гордошћу, а оковану у тешке сииџнре среброл>убља и себичности. Из тпх окова тек по каткад к])есне, као варннца пз кремеиа, да нас зар увери, да у срцу Србиновом јоште живи! Заиета тиња још нламак вере у дну с])ца Србинова, али иије више у етању да му разгрије срце, шгје у стању да растопи дебели лед равнодушности, што му је срце иритиснуо, па да плане као некада, да задаие новом снагом изнемоглог Србииа, да пробуди у њему ону животворну снагу, којом се је прије иоиосио! Ето, драга браћо, што је иајглавнији узрок нашем нестајању. Нотконан је теме.в народног пам бића, зал>ул>ана нам је вера, што је негда била иајтврђи браиич Србинов, па ни илодова њезиних међу нама неје!....