Српски сион

(З тр . 52.

(»['. 4.

ку протнв пијанства. Али шта је? Не сме! А за што? Воји се довике: „Љекару из.шјечи се сам." Но „паства ударила странпутицом, нотегла у нропаст." Пијанство је већ у велико преотело мах, село опада и пропада, већ му се могу у нанред избројати дани живота и оистанка. Нема се куда, ваља лечнти: шал.н епархијског проиоведника! Но с.ад је тек зло и наопако! Еиархијеки нроноведник говори нротив пијанства, немилостиво пшба и осуђује тај тешки грех а слушаоци и пе односе тај укор и ту осуду на ссбе, већ на свог „иоиуа ако га и одиосе на себе. а оио тек у другом реду; чисто уживају како епархијски нроповедник шнба п изобличава .њиховог „иопу" па у том уи;пвап,у некако н^заборавл.ају, да је то изобличавање и тај укор уираво њима иамењеп, да се то њих треба да тиче Тако је са пијанством, а тако је и са другим „чудом", пороком и грехом. Потписани је тог уверења, да многи и мпоги свештеник не учи, не проповеда, не казује „живу реч," ие за то, што је не- 1 хатан н лен, пе за то, што је неук н иезиалпца, него понајвише и једино за то, и/то би гоеореЛи иротив ове илгс оие мане, иорока гс греха своје иастве, својих вергшх — говорио уједно гс иротив — себе самога и.т можда иротив кога од својих ириених и рођених. Па не ће и ие сме, бојећи се приговора. А ако је нпак толи смео и дрзак, да крај свега тога, што зна, да и он сам носи на себи ону исту маиу и иедостатак, да подлежи оном истом иороку и греху, који код својих ве])нпх шиба и осуђује и искоренити желн: тад — збореЛи једно, а твореИи друго — својом нроповећу више шкоди, иего што користи. јер ће се у том случају веј)шг баги на њему самом учити, како се може овако говорити, а ииако творити. Да.ве. „Бива, а то не смемо заборавити, да I евештеник дође у нроцеп са паством. Прнлике етворе јаз између свештеника и народа. Они се разиђу. Нема вере, љубави, одаиости у иастве према евештеннку. Свештеппк проповеда, ал' успеха нцје у такви.ч односима и нриликама."

Цраво да рекнем, ово не разумем, не ноњам. Какав је то „процеп", у који може свештеник да дође? Какве су то нрилике," које могу да „створејаз између свештеннка н народа"? Мои;е зар доћп „у процеп" п свештеник тачан и саоестаи ? Може се зар „створитп јаз између народа — целога — свештеника"/ онога, који се чува греха п иорока 9 Плије зар то тај „процеп," то „јаз" тај, што је свештеник дошао у оиреку са лажљивцем Павлом, са смутљивцем Савлом, са грабљи«цем Шавлом,, илгс баги и са целом једном иристрасном и себичиом иартијом ? То ли зар смс-та т усиеху " његове ироповеди? Ако је то, онда нам је прнметити: да ни Христос Снасите.в, тај божанственп и небеснн учите.љ, није живио у иријатељском одношају са свима члановима избраног народа; и он је дошао у оиреку еа ирвим, иајугле-днијим и најодличнијим члаповима друштва израил.ског, који су наравно чинили нрепреке и стављали иреноие ширењу и распростн])аљу науке п.егове. Но то све п онет није сметало, да број присталица и слушалаца Псусовпх из дана у дан расте и већа. Но обрнимо лист. Свештеник је заиета дошао у „процен" са паством; прилике су доста створиле „јаз" између свештеника и народа — целога, и.ги бар иретежне п знатне веЛипе људи, и то људи иризнатих као бесиристрасних гг несебичиих I Га шта је онда? С ноуздапошћу и иуном сигурношћу у том случају закључивати смемо и можемо, да те „ирилике^, које су „створиле јаз џ , нису ништа друго, него свештеникови — иорогци и грссн. А ту онда није лек, ту не номаже ништа епархијскн проповедиук, већ лн и једино епархијека — консисторија! .Је ли пат; нзмеђу свештеника и народа целога пукао „јаз," н то ие са кривице свештеиикове, већ нросто са неке омразе и одвратности од свештеника — то и у том случају не ће ништа иомоћи еиархијски проповедник; јер нити је родила, нитн ће родити мајка таковог нроиоведника, па ма то био и епархијеки, који ће ту и такову наству, те п такове верне прнвестн већ једаред омрзнутом свештенику, па још

Ф