Српски сион

Стт. 70.

Б р . 5.

Бог носла Србину светога Саву. * Беше то сретно доба српеке нрошлоети. Нскадап.е раскомадано С р п с т в о еједини се п ностаде снажно ; српеко о р у ж ј е беше победоносан символ српског јунаштва, а ризница српских краљева пе расипаше се само: „на наџаке п на буудоване, пн добријем. коњма на ратове, већ је бабо нрохарчио благо све градећи многе задужбнне, да се у њим' поје литурђтуе овог света као н онога." А 1)0гу омили Српство и хтеде га још еретш1Јим учинити: и у ејајннм дворнма Немањпннм појави се чедо, иојави се анђео, што ће луч просвете да пронесе кроз ерпеки народ, закуца једно срце пуно мидости, нојави се дух светитељеке моћи. Син ернекога краља, син једног Немање, пије се могао да одушеви славом ерискога оружја, његове груди много шире беху, његово око нроннцаше дал.е нег око његовог бабајке. Да, разумео је он све ништавило земал,скога царства! II онда, кад му се сунце краљевске ереће иајумилннјс насменуло, а он му кличе: „0, та то сунце, није сунце моје, Друго је моје суПце,- и друге зраке сеје, Гледати не да у се ; ал светли свуд и греје; Срце ме вуче и вуче одавде, II тежи тамо, где светли сунце вечите иравде!" II с болом у души својој нанушта он сјајне п простране дворе бабе евога, оставл.а мајку евоју п сву љубав и негу њену, оставља гњездо детињетва мила и впну се Гори Светој. да се као смиреи иеиосник удостоји емиренијим слугом олтара Болгјег назвати се. II ])азпесе се глас но евој Светој Гори, и разнеее се глас но ернсчшм земљама и разнесе се глае по с-вом грчком ца])етву и постаде славан са свога светог живота, п поетаде славан еа свог милостивог срца и иостаде елаван са евоје дарежљиве руке, н јериски епискон моли ее 1>огу да иошље благодат евоју на главу српеког краљевића, да му буде с л у г а олтара његова. И није могло дуго да траје, а место

јуначких тока Савине груди красише часпн крст, меето златне круие скромиа камилавка, место заставе архијерејеки жезал, место бритке ђорде евангелије свето, а меето убојног клика апђели облећу око његове светитељеке главе и ноју гласом: Прпдите чада, поелушајте мене, страху Гоенодњу научу вас! А дође кобна веет, да се браћа његова бију п братску крв проливају, кад ее иарод поделио у две чете и неслога највећма ликоваше, а евети Сава као нзбавитељ народа с])Нског долазп браћн својој на суерет и носн им маслинову гранчицу мира. А браћа га моле и народ га иреклиње, и ои остаде у мапастиру Студеници, да би што ближи био срцу народа свога, да га загреје ерпским нравослављем, и да зар нрви камен темел>ац удари, иа ком ће се саградити величанствена зграда — просвета. И нрви цвет, што иоииче под ])уком његовом, беше опет храм, у коме ће једном први пут круна овенчати главу српских крал.ева, и који ће бити престо с])нске еамосталие мнт])Онолије. П.о л.убав н.егова мн])номе живбту и онет га новуче (ч.-ромним избама Свете Горе, и тсј ; оида, кад и опет попрети бура иеелоге п ]»аздора, да ће брод српеке вере п опет да се павезе на узбуркано море, н да му јс иа том узбурканом мору за еветиљку еласења указан био Рим, — ои се и опет враћа народу своме и брод правоелавља ириведе тихом иристаншнту, израдп самосталиост сриској цркви, и на Сиасов даи 1222. године у манастиру /Кичи братеке ])уке н.егове дижу ее и мећу круиу, краљевеку круну свом брату на главу, а на скоро неуморном спагом још осам пута сијиу круна у његовој руци, круиа с^шекпх архијереја, и оеам преетола сриске јерархнје захвално елављаху, као верии еипци родитеља свога, име светптел.а Саве. Јако је морало срце срнског а])хииастира осетљиво битн, његова дубока захвалност ие знађаше блећег израза да даде, и ено га где се павезе иа море и креиу нут светих земаља, да се иоклони гробу ГоСподњем н да одслужи евету литургију у