Српски сион

Стр, 71.

11]>кви над гробом Христовим, у цркви на Голготи, исто тако у Витлејему, и на Сиону и у нркви богородшшој у врту Гетсиманијн. А после овога дугачког иута врати се н онет својој мајци Србнјн, учећи иарод вери нравославној н оиет етшпавајући српску властелу у разбукталој им неслоаи, и том приликом и по трећи пут му бп суђено, да крунише сјнгског крал.а, и да онет наникие једам манастир, Милешево, вечиа кућа Неманнћа Саве. Најносле дођоше и даии иозне старости, и н::иемогао чар и иадаље тешко бреме архипастирске елужбе носити, изабере и носвети себи :за заменнка Ареенија, и онда још једиом нође да се 1гоклогаг гробу Госнодм.ем, алн нође н гробу своме. II, не даде ее највећем л.убн.мну народа сјшског да му лахвалгш на))од још једном :;а -л;пвота целива свету дееннну, в.сК одслуживнш јом1 једном свету лнтургију и нрииевши и ноеледњи нут бескрвну и;ртву, 12. јануара а године 1137. испусти своју еветитељску душу у граду бугарскоме Триову, оставивши за собом силне задужбиие, да нричају славу Неманића Саве.

Златна су оно слова, и сретио је оио место у повееници сриекој, где је забележено име оне више силе, без. које ии она звезда, што утрну на небу ериске елаве, не бн бпла звезда, без које внше силе ни онај еломијени стари сриски мач ме би био тако елаван, без које више еиле пи онај доциије умоЈши орао ие би се тако виеоко горе випуо п не би се можда снустио апђелима у иаручја. Сретна је н позлаћена она рука, | ито забележи славу првих Неманића, славу еветог Саве! Давио су иоевећене оне руке, што нрви нут круном увенчаше главу српеких краљева; давно ее благоелов излио иад оним

Србином, што учиии да с])нска црква самоетално и елободно етшита чеда своја па своје материнске груди; светитељска је опа морала бити реч, што је умела да утшпа разјарене лавове, срнску властелу, благословено и милостиво срце оно, што је тако нуно љубави куцало за народом својим, а блажен н сретаи онај народ, који га евојим зове, блажеиа је и мила уеномена светитеља Саве. Српске задужбине, тај нрви расадник ернске нросвете и књижевности, та мила чеда сриског светитеља, и даиас раном зо})0м огласшне са евојих звоника славу и величину и.егову, а Србнн разуме те звуке, оп осећа и крени ее живом снагом свог нрвог учитеља, крепп ее науком и знањем, н хвалн милоетпвог Творца, што му нросвети ум, да може разумети шта му беху Неманићи, шта му беше евети Сава.

А ти Србнне, кад етупиш у храм овај, еклоии руке твоје, дштти очп горе уз тнху пратњу иекрене захвалноети, па ако чујеш речн: „Још ]>е иного ироКи п дана н ноћи, Док Кс сјајио, сретно оно доба доКн; Ал и оиет велнм: а.мин ; амнн ; биће: Тво.ме роду само тек што мало свиКе, Зато дакле чекај, к'о што сн н чекч>, Ал Срб 1)С да живи, амнн, ја сам рек'о!" тако чујеш те речп, то зиај, да ти то зборе речи светитељеке, да је свети Сава опај, који ие да, да му клонеш, да оетанеш у тами незнања, зпај да ти је он нрве књиге написао, знај да је ои онај, што ти је твоју леиу православиу веру очувао, ону веру, која те је екоро кроз нет векова умела да спасе поеред евих твојих етрадања, н знај да ће још једном да нроцвета жезло Неманића Саве! II зато је он звезда, што још сјаје, зато је ои мач новога оружја, што још еева и зато је он орао, што ти и сад клпче лешпе дане ленше будућности!