Српски сион

Отр. 114.

„(Т110КП СИОН."

Пг. 8.

у очајање падне. Зна он да је у најдрљим часовнма као и оннм свијетлима црква Хриетова као добра мати пратила судбину љегову; у радости с њим се радовала, а у тузи туговала. Сазиајући то, љубав своју према народу и његовој прошлости поклаља и дркви у истој мјери, јер је она и онда н данас сачувала народиог бића неповређеност и подигла, развила и утврдила н.ародну просвету српску. Љубећи народ свој љуби прави хришћанин и сав свијет, љуби за то, јер зна да је његов народ члан великога друштва човјечјег, које је с њнм и по пореклу високом и по назначењу и одређењу светом једно, јединствено. Но ие може се порећп да је природно и право, да човјек вшпе љуби и јаче пригрљава ону груду земље, где је угледао свијета и оно на тој груди земље ван свога народа друштво и заједниду народну, која с њим и он с њом дијели свакидашњих прилика срећу п несрећу, радосне и горке часове и дане. Неприродно и неправедно бн било, кад би нама Србима, што живимо у овој лијеној земљи Хрватској порећи ко хтио, да л,убимо ову крвљу и нашИх отаца заливену, костима и наших ђедова засијану земљу милу, те кад би когођ непромишљено или у пакости устврдити хтио, да ми не желимо добра и нанретка, процвијетања и благостања овој нашој заједничкој кући, и у тој кући свој браћи нашој. Ненриродно и безуснјешно би било, кад би ко хтио и покушавао да одврати л.уоав нашу од оних врлих синова заједничке нам отаџбине ове, који на тој од свију нас жељеној срећи земље наше и народа нашега озбиљпо, ножртвовано, несебично раде; Не, не ће хришћанин, којн љуби народ свој и отаџбину своју, устајати а ни друге завађати нрот1те вриједних и поштених раденика јавних; не ће такав хришћанин покушавати и друге завађати, да насилпо прекине и сруши законити поредак и стање у земљи својој. Зна он добро, да свАка д!>ша треба да се нокорава властша прЕдержафИ(ИХ, шкстк ео сллстк м\ч ие № Еогл, с8|[ша же влдсти № Еогд оучиненк! сВтх. Т"кл1же протнкл/ЛАИсА власти, БожЈк> повелФ|Н1о протнвлАетсА: противиАкхрЈнсА же сев-к гр^ха прј(Л1Л1отх (Свака душа да се покорава

властима које владају; јер нема властп да није од Бога, а што су властн, од Бога су постављене. Тако којн се супроти власти, супроти се наредби Божијој; а који се сунроте примиће гријех иа себе.) (Римљ. 13. 1—3). Зна Хришћанин који љуби народ свој и отаџбину своју, да је добри Бог установом власти у друштву људском насликао свој благи промисао за то друштво исто тако, као што је у родитељима и очипекој власти иоказао своје очинско старање за дједу нејаку и слабу и за више дијели позвану и способну. С тога се хришћанин прави покорава властима, које представљају законито <'т;т,е и поредак у друштву и управљају овим, те наредбама њиховим, којима управљају „не токл1о зл пгквх но и за со1;'кстк" (не само од страха него н по савјести) (Рим. 13. 5), пуп свијести о том, да је то за добро шние. Бидите, љубазни моји, каквеплодове носи и у најужем обитељи кругу и у најширем друштву људском љубав хришћанска. То је главна стожерна тачка науке Христове, коју је он нз иеисцрпиве благости своје занечатпо крвљу евојом. Белика је и иространа ријеч Ббжја, много и много имам да вам кажем, но за сад нека вам је и ово доста, да видите, какве је силе и моћи, како узвишеног темеља н још узвишеНије сврхе наука Христова, којом треба да се иознамо сви, чијим духом треба да се нроникну и учени и неучени, знатни и малени, богати и сиромашии. Не само вјера којом позиајемо Бога, без љубави није пишта, пего и хришћанска нада као трећи главни стун Христове науке нема никаквог гтравственог значаја. И сам апостол преузноси љубав хришћанску, кад каже, да ће доћи вријеме, а то је на ономе свијету, када ће и вјера и пада престати, али љубав као вјечна николиже Жплдаетх (никада ие ће ирестати) (1. Кор. 13. 8). Па кад је на љубави основан и кад се на љубави завршује живот сав: онда како, којим ријечима и гласом да вас позовем, да љубите Бога, тај вјечити извор љубави; да се љубите мећу собом као браћа, јер по том ће познати сви, да сте ученици Христови (Јов. 13. 34. 35). Поучавајући вас но дужности својој у науци Христовој, приступајућн свагда са