Српски сион

„ОРПСКИ СПОК."

вр. б.

гословим све: и оие који сте на дому, као и оне који су на путу. Сви сте ви мени мили и драги, који пригрливиш цркву своју иравославну на огн.ишту своме сриском сједиписте се вјером и л.убашг да проводите ијивот чист, духован, хришћански, најсрећнији овога свијета у иади иа блажепство

живота вјечнога. Бог милостиви благословио вас све! Карловци, на дан св. Саве 1892. Спомените у молитвама својима вашега у Хриету смиренога молитеља, владику мишш,

ЗНАМО ЛИ — К0/1ИК0 НАС ЈЕ?

&

о је ето питање, на које — на жалост — ие зиамо друкчије, веК само негативио одговорити. То је питаље, на које би се слободно могло 1000 дуката паграде расписати, па се ипак не би нико нашао, ко би на њ' иозитивно одговорити знао и истакнуту велику награду однео. Ми, који ово пишемо, сиромашни смо и неимуКни — ал' да имамо милијуне, дали бисмо их, без и једне речи, с благословом у награду оиоме, ко би нам — у досадашњим наншм приликама — зиао тачно и ноуздано одговорити на питање: к о л и к о има иас ериско-православних душа у пашој српско-православној карловачкој митрополији? То је то просто и једпоставно питање, које нас веК годинама мучи и тражи од пас одговора, али ми све до сада на њ' одговорити не умедосмо. То је то нитање, на које бисмо тако радо одговорили, не ради какве славе и награде, веК из чистог осеКаја љубави према цркви и иароду своме и из живе жеље, да дознамо: колико иас је у овим крајевима једне крви србинске и једпе вере прадедовске — да дознамо то, на да не руменимо од стида: што и то још не знамо. Јер нрекор би могао гласити: „Ви, који нисте никад знали, нити и данас знате, нити Кете скоро и знати — колико вас је — Вп писте достојни, да се иародом зовете, Ви сте нико и ништа, Ви сте пропали народ." Такав оштар прекор морао би нам свима, што год пас је, румен стида на образе иатерати, и то би био црии жиг на образу наше народне несвести, који се пе да снрати никада. — Па да предупредимо

тај прекор, да сачувамо образ народни од жига несвеети — мучисмо се и довијасмо ево веК неколико годииа да одговоримо иа питање: колико иас је, али у залуд беше сва мука иаша, јср дођоемо најзад до сигурнога уверења, да при досадашњим иапшм прилнкама без помоКн многих и многих на то позваних, не само ми, иего ико на свету не би могао на то питање тачно и ваљано одговорити. Па шта сад дарадимо ? Да ли да износимо на видик ту црну срамоту нашу, иа бар да у будуКе срамотии не будемо или да тајимо па и даље да прикривамо своје зло, те да у потаји још покушавамо, ие бисмо ли како тако могли одговорити на питање: колико нас је? Одговарамо: Ако хоКемо болест да лечимо, не смемо ју крити ни притајивати, веК ју морамо подврКи стручној и свестраној дијагнози, те ју брижљиво лечити. Ако је срамоте у исповести и самопризнању: да још ни данас не знамо, колико нас је — још веКа је срамота нехтети то знати ни у будуКе. Чиста и искрена исповест и била је и остаКе пајсигурнији нут за ноправку. На што дакле тајити и прикривати зло, кад нам је намера, а имамо и пачина, да зло искоренимо а добру пута прокрчимо. Нама заиста није ни лако ни мило: да срамоту свога рођенога парода износимо на пазар — и да је само иоле веКе паде, да Ке те иемиле иојаве другим којим путем и начином нестати, ми заиста не би ударали у велико звоно јавности и себе и свој народ лакоумно срамотили. Али кад знамо, да је јавност често једино и најбол.е средство, да се неко зло утммапи и место њега неко добро произведе,