Српски сион

Б р . 10.

„СР ПОКИ СИОН."

Стр. 155.

повратити" у првобитно стање, доказује, да је епарх. проноведник хе „етвари" кренуо на боље и донекле и нривременим вршењем проповедничке и иастирске дужности у извесном месту. Ту је ; дакле, већ неки успех. Па зар у томе успеху брат Богољуб не може ништа више да уочи и види, него само „могућу могућност" да се ствари новрате у оно стање ; у коме су биле и до епарх. проиоведника? Тај уенех и лежи у мисији и задатку енарх. проиоведника : да потисне индиФерентизам и нробудн интерес за религнозно-верски н наравствени живот; да сузбије коруицију и разбуди тежњу и љубав к добру; или.да ирикупи стадо пастиру, да га приљуби дркви, да га сврати са зла иута и заблуда. И зар онда није обрађена н.ива мссном свештенику за даљи рад и сејање ? Зар није постављен у положај, да може даље усиехе постизавати? Зар то није онда „корист"? А ако се „ствари повратс" — ко ће томе бити узрок и кривац? Не установа еиарх. нроповедника. Не треба се пренемагати. Узрок ће бити и кривац — месни свештеник. А може ли се тај узрок отклонити? Може. Али нс одбацивањем епарх. проповедиика, него крнвца. Енарх. нроповедницп не могу увек бити у једном месту, јер кад би били увек и трајно, онда би онн били свештеницн тнх места, а кад би то били, ваистнну пс бн требало енарх. нроповедника. А(1 о.) Алн брат Богољуб пнта: „Је ли извесно да семе иеће падати крај пута? Је ли несумњиво хоће ли слушаоци имати ухо да чују? Ко јемчи и ко јемчити може, да иаства нећс избегавати цркву и прилику, да чујс реч и епарх. нроповедника"? Па да тимс класично не доказује нзлишност еиарх. проноведника! Овде би баш приличио одговор: „ко се боји врабаца ; нек не сеје проју." Кад бисмо могли аподиктички одговорити новољно на ова питања, онда не само што би нотреба установе енарх. проповедника бнла доказана, не само што бн било излишно даље о тој нотреби писати, него би онда сваки православни Србии учинио злочпн ирема цркви и народу, кад нс би за ту установу вотирао и иајвећу новчаиу жртву, коју бисмо мн овострани православни Срби могли смоћи. Јср то би онда био позитиван, зајемчен уснех мисијс енарх. ироповсдника, којп бп резултовао потпуно постигну-

том цељи те установе. А знате ли ви брат Богољубе, шта то значи? Ми се не дрзамо такав одговор дати, ал' смемо с' уверењем у снагу и моћ узвишене мисије епарх. проповедника и средстава те мисије е' једне, а савесног и озбиљног вршења задатка им с' друге стране ве]1 сад изрећи основану наду н поставити оиравдану претиоставку, да ће семе епарх. проповедника наћи и иогодну земљу, а речју н радом доћи пе само до ушнју верних, него н до срца нродрети. И док год верујемо у снагу н моћ живе речи, док год, признајемо проповедничку дужност „ирвом, најглавнијом и најпречом" дужношКу а паетирско деловање неопходнпм у животу и напретку цркве, и док год верујсмо, да би епарх. нроповедници своју дужност вршили, дотле ћемо увек веровати и у усиех и у „корист" вршења те дужности. Одбацивати и порицати корист установе енарх. проноведника за то, јер није извесно, јер није несумњиво и јер се не може јемчити (још се требао само п рок одредити!) хоће ли и кад ће и где ће и колики успех епарх. проповсдника ностићи се — не значи нншта друго, него тражити длаку у јајету. Или да кажемо: значи болесиика, који би лечнику, на изјаву му, да не може јемчптп за резултат лечсња! одговорно: онда је излишно п ваше лечење. Или, кад би когод из заиаљене куће довикнуо евојим избавиоцима: ако ми не јемчпте, да ћете ме пзбавпти, и не иокушавајте, може и вама капут изгорети! Или ратара, ■ који неби засејао н.иву, јер му не би могао нико јемчити да ће п жњети плод, каквом се он нада, какав би желео, и т. д. „Који оре треба у иадању да оре; и који врше у надању да ће добити од онога што врше". (I. Корпн. XX. 10.) А(1 4.) н 5.) Брат Богољуб Мирковић тврди, да би епарх. нроповедници уништавали проповеднички углед парохијског евештенства, убијали му вољу на проновед, да би били норуга н увреда за тачног и савесног свештеника, да би проповсдпосле еп.".рх. проповедника била „отужна, досадна и неСносна." Надаље пита: „Шта морају мислити верни — или зар неће ништа мислити?" Кад бп епарх. проновсдник дошао у које место и нарохију, па говорио н. пр. „Људи! Мене је послао Енископ и консисторија, да вам нокажем, како умсм проповедати, како умем испо-