Српски сион

Стр. 167.

ници реФерише, да су сви податци приепели, отиравиће их Саборском Одбору у пуиом уверењу, да је свој задатак у томе погледу са свим тачно и савесно извршио. Да ће код Саборског Одбора икоме пасти на памет самоубилачка мисао, да се упоређењем и рачунањем уверава о тачности из целе митрополије прибраних података, и да ће све сумњиве податке вратити натраг, да се са поузданим замене или попуне — то нри данашњим нашим приликама нико не може ни помислити! Као што видимо дакле, основ целоме злу лежи у томе, што миоги свештеници немају ни данас редовне или баш никакве домовне протоколе, а без домовних протокола, уведених свуда по свима парохијама, нема и не може бити праве статистике. Али од куда и како је могуће, да се у парохијама још и данас свуда не воде тачни домовни протоколи! Та има ваљда већ 100 година, како епархијске власти налажу тачно вођење домовнога протокола — па где су!? Зар епархијске власти збггл.а ие могу да прибаве важности својим толиким наредбама!? Како је то могуће?! Ево како и за што: Извршиоци палога епарх. власти — то су окр. протопресвитери. ЕБима спада у дужиост, да у својим иротопресвитератима спроведу све наредбе епарх. власти. Њима је између осталога поверено и то: да воде надзор и контролу, да ли се воде тачни и уредни домовни протоколи. Нађе ли окр. протопресвитер, да некоји свештеник нема домовиог протокола, требало би таковога свештеника аукторитетом своје власти да опомене и упути на дужност, па ако свештеник дужност своју пе изврши, треба протопресвитер да има власти, да иказни дотичног немарног свештеника. Но има ли окр. протопресвитер дисциплинарне власти над свештеницима! Зар није свакоме познато, да окр. протопресвитери нису ништа друго, већ достављачи налога и наредаба предпостављених власти. Шта да ради окр. протопресвитер, ако наиде на немарног свештеника, који нема н. пр. домовног протокола. Шта може да ради онај, коме је дужност да нешто изврши — а нема моћи,

власти и снаге да извршење изведе. Шта зиачи то: имати дужности без права — и шта зиачи обвезати некога да изврши дужност, а недати му уједно и средства за извргаење исте дужиости! Је ли оправдано кривити окр. протопресвитере за иеред у протопресвитератима, кад се зна, да проте у својим нротопресвитератима немају никакве моћи, иикакве дисцишганарне власти, никаква дисциплинарна средства, да изврше оно, што им је наложено, већ имају само пусте дужности! Али да, имају и окр. протопресвитери неко право! Имају права, да сваког немарног свештеника пријаве надлежиој епарх. власти. Имају дакле права да буду тужитељи — својих подручних свештеника! Па пошто се тужитељ обично увек сматра за непријатеља и противника, а нико није расположен, да без велике невоље стиче себи читаву гомилу непријатеља и противиика — лако је замислити, да окр. протопресвитер неће хтети према нодручним својим свештеницима уиражњавати то своје злокобно тужитељско право. А кад то неће — онда је лако замислити, да ће затворити очи иад многим неуредностима у парохијској архиви, и да неће инквизиторски испитивати: да ли је и код пароха и код цркв. општине баш све у потпуном реду, него ће или мудро ћутати, или по невољи — на рачун своје савести — известити епарх. власт, да је све у парохији и општини уиотпуном р е д у! И када он епарх. власт о томе потпуиом реду тако извести, онда му је епарх. власт дужна веровати — тим више, јер епарх. власт обично и нема пута и пачина, да се евентуално и о противном може уверити. Па онда не треба заборавити, да је и прота човек са врлинама и слабостима сваког другог човека. Можда он — но својим хришћанским врлинама -— већ из чистог милосрђа и братске љубави неће хтети туживати свога брата свештеника, а можда ће опет — по својим људским слабостима — забацити тужбу и за то, што га је брат свештеник приликом нротопресвитерске визитације — љубазно дочекао и братски прочастио! Свакако протопресвитер може да има